Uvod

Ja sam Stanko Subotić. Rođen sam u Srbiji 1959 godine. Posle završene škole otišao sam u Francusku gde sam u dvadeset i prvoj godini počeo da radim poslove vezane za konfekcijsku industriju. Nakon deset godina, postigavši vidan napredak u karijeri, odlučio sam da se, sa novcem koji sam kroz posao zaradio, vratim u Srbiju, gde sam krajem osamdesetih započeo privatan biznis tako što sam otvorio lanac prodavnica i radionica za izradu garderobe. Međutim, posle šest godina uspešnog poslovanja, Srbiju sam morao da napustim. Sredinom ‘97godine preselio sam se u Ženevu gde sa porodicom živim do danas.

Moja jedina krivica u životu je ta što sam spletom raznoraznih okolnosti, upravo tokom devedesetih godina ušao u legalan posao trgovine cigareta, postao zvanični distributer najvećih svetskih proizvođača, samim tim kroz taj posao uspeo da legalno zaradim veliko bogatstvo, i tako postanem meta i poželjni plen mnogih pojedinaca iz vrha vlasti u Srbiji.

Od tada, sredine devedesetih godina, pa do danas, jedna grupa ljudi pokušava da me reketira, uceni i iznudi novac. Ti se pokušaji ostvaruju pre svega tako što preko političkih stranaka i plaćenih medija ova grupa lansira monstuozne laži i pokušava da na taj način kreira javno mnjenje, a sve kako bi ostvarili svoju krajnju nameru – mene diskreditovali i eliminisali, i na taj način se dokopali moje imovine.

U početku je ta kampanja bila prikrivena, perfidna i sprovodio je uglavnom vrh državne bezbednosti Srbije, povezan sa korumpiranim političarima i njihovim plaćenim mafijašima. Tako su od mene tražili i dobijali novac za takozvane „patriotske projekte“, kao što je pomoć ranjenima i prognanima, školovanje dece bez roditelja, lekarska pomoć ranjenim itd. Smatrao sam svojom i moralnom i građanskom obavezom da u svim tim projektima učestvujem, sve dok nisam shvatio da sam izmanipulisan i da zapravo najveći deo novca završava u džepovima pojedinaca i koristi se za lično bogaćenje.

Kada sam prvi put odbio da dam takozvani dobrovoljni prilog, stigla su dobronamerna upozorenja. A kada sam i na to ostao gluv, poslali su mi finansijsku policiju, državnu bezbednost, odeljenje za kriminal i preko noći sam od „omiljenog donatora“ postao neprijatelj br 1. Upravo sam zbog toga morao da, 1997. godine napustim zemlju zajedno sa porodicom. Svo to vreme dobijao sam ponude i predloge u smislu da će se sve to razrešiti i izbrisati samo da ja „odrešim kesu“. Kako to nisam hteo, jer sam glupo i naivno verovao u pravdu, iz Srbije su se pretnje pojačavale i intenzivirale: započinjale su istrage za nekakav šverc, navodne neplaćene poreze, lansirane su čak i monstruozne optužbe za učešće u ubistvu Radovana Stojčića. Upravo oni ljudi koji su učestvovali u Stojčićevom ubistvu, širili su ove glasine i optuživali mene. Za to vreme, sin predsednika države i nekoliko pojedinaca, danas uglednih privrednika i najmoćnijih ljudi u Srbiji, slobodno su švercovali cigarete svuda po regionu, prodavali na hiljade šlepera i stvarali imperije. Priznajem da sam iskreno želeo njihov politički kraj. Čak sam pokušavao da taj kraj ubrzam, pomažući mnogim pojedincima u tadašnjoj opoziciji kao i njihovim političkim strankama.

Upravo zato je dolazak 5.oktobra za mene bio jedan od najsrećnijih dana u životu, jer sam verovao da je došao kraj ne samo mojim mukama, nego da je počeo i novi, srećni period za zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj mi i dalje žive i roditelji, braća, sestre, njihove porodice, brojni prijatelji. Pun elana i entuzijazma poželeo sam da se uključim i pomognem novim vlastima svojim kontaktima, poslovima, ali i novcem koji sam bio spreman da investiram. Naravno želeo sam i nastavio sam da pomažem i političkim strankama, verujući da će to pomoći stvaranju što bržeg stabilnog političkog ambijenta, koji je svim poslovnim ljudima jako važan. Uostalom, na zapadu gde živim godinama, ovakav vid donacija i pomoći je potpuno normalan i niko zbog toga ne trpi posledice.
Upravo je moja bliskost sa tadašnjim premijerom Srbije Zoranom Đinđićem i predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem, za onu istu grupu ljudi koja je pokušavala da me reketira i prinudila me da napustim Srbiju, bila idealna prilika da sa tim aktivnostima i nastavi. Većina njih je dobila zaštitu tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Mnogi od njih su dobili uticajne funkcije u Kabinetu predsednika i to su iskoristili da serviraju razne laži i izmišljotine o meni a posebno o načinu kako sam došao do novca. Paralelno sa tim slali su svoje izaslanike ili dolazili oni lično da od mene traže novac, da me ucenjuju, prete, pominjući medije i kampanje koje će mi uništiti život, pozivajući se ponovo na moćne ljude samo sada one koji su pripadali novim vlastima.Verujući da nemam čega da se bojim i znajući istinu, nisam pristao ni na ovi novu seriju ucena, posebno što sam za to imao i podršku dvojice tada najmoćnijih ljudi u Srbiji i Crnoj Gori. Nažalost, ni ja, ali ni oni, nismo bili u pravu jer je ta grupa bila mnogo jača nego što smo mislili, međusobno veoma dobro povezana i širila se mnogo brže nego što je bilo ko pretpostavio.

Tako je, posle neplaćenog reketa od milion i šest stotina hiljada maraka, izašao u hrvatskom časopisu “Nacional”, tekst sastavljen od samih laži i izmišljotina. Bio je to poznati rukopis tajnih službi i rezultat njihovih dugogodišnjih ucena. Kako je taj tekst bio samo inicijalna kapisla već pripremljene kampanje širih razmera, od tada pa evo do današnjeg dana, jedna te ista grupa ljudi pokušava da na bazi tog teksta, ponavljam sastavljenog na apsolutnim lažima i retkim poluistinama o mom privatnom životu, mene predstavi kao nekakvog monstruma, teškog kriminalca, ubicu, krvoloka, jednom rečju čudovište. Paralelno sa tim napadima, oni šalju svoje čauše da sa mnom pregovaraju i poručuju da za određene količine novca svi elementi te monstruozne kampanje mogu da budu obustavljeni i prekinuti. Kao racionalan i poslovan čovek, nekoliko sam puta i pokušavao da u takvim pregovorima učestvujem, ali su se svaki put pojavljivali neki novi pojedinci, političari, novinari, ponovo tražeći isto sto i prethodni. Čak i kad me je ministar policije Dušan Mihajlović direktno reketirao, tražeći novac da me izbriše iz nekakve privatne istrage koju je on lično sprovodio, verovao sam da nije moguće da budete uništeni ako niste krivi.

Nažalost ponovo sam imao pogrešnu procenu. Tako je 2007. godine ista grupa ljudi koja je protiv mene vodila kampanju od 2001. godine, oni koji su u borbi protiv Zorana Đinđića i njegove politike, iskoristili mene i laži svorene oko mene, kao sredstvo da nas sve zajedno unište, sada, sa pozicija vlasti, pokrenula montirani, politički proces, preko svojih privatnih tužilaca i sudija, stavljajući me na poternicu, a da me prethodno nikada nisu čak ni pozvali.

Čak i posle toga sam od njihovih predstavnika i funkcionera dobijao ponude da se dogovorimo i rešimo sve te, “problemčiće” kako su to oni zvali. Od mene se tražilo da dobrovoljno predam svu imovinu i veći deo novca. Tada sam i definitivno shvatio da sa njima nije moguće napraviti dogovor, da su njihovi apetiti nezajažljivi, da će ih samo zadovoljiti da me potpuno unište i da mi svu imovinu preuzmu.

Nažalost već je bilo kasno da nešto promenim. Uspeli su i novoizabranim političarima, iz stranke koju sam nekada svesrdno pomagao, da iskonstruišu laži i serviraju teorije zavera u koje su ovi poverovali pa je kampanja protiv mene postala još agresivnija, a mržnja prema meni, gotovo patološka.

Utrkuju se evo već10 godina, urednici medija, političari, funkcioneri, pojedinci, da o meni smisle još monstruozniju laž i senzaciju, dodovoravajući se tako grupi miloševićevih tajkuna i liderima stranaka koji od njih zavise, kako bi oteli moju imovinu i međusobno je podelili. U toj zanetosti i strasti idu toliko daleko, da me optužuju i za ubistvo hrvatskog novinara, šverc kokaina, razna ubistva po regionu itd. bez obzira što ni za jednu od ovih laži i monstruoznih optužbi ne postoji bilo kakva veza sa mnom, a kamoli dokaz. Iako živim slobodno u Ženevi, izmišljaju da se krijem po šumama i podrumima, da sam ubijen ili uhapšen, da su protiv mene podignute silne optužnice, da me jure razne policije sveta. A istina je samo jedna! Protiv mene postoji jedan jedini postupak i to u Srbiji, za krivično delo “zloupotrebe službenog položaja” iz 1995. godine i to u firmi gde sam ja vlasnik. Taj proces je na silu napravljen kako bi me stavili na poternicu i nazivali “beguncem”, a sve sa samo jednim ciljem: da grupa moćnih pojedinaca mafijaški povezana sa političarima, medijima i kriminalcima, otme i prisvoji moju imovinu, da me izbace poslovno iz Srbije i da me onemoguće da kažem i pokažem javnosti šta sve od podataka i dokumenta o njima imam i šta sve znam. Važno je da kažem i da do te montirane optužnice nikada u svom životu, za evo više od 50 godina, nikada nisam ni za šta odgovarao niti ikada bio osuđen čak ni prekršajno.

Pošto u Srbiji, kao ni Hrvatskoj nema slobodnih i nezavisnih medija, a kako je zabranjeno da se bilo šta o meni čuje, sem naručenih monstruoznih laži, pa čak ni mojim advokatima nije omogućeno da pokažu zloupotrebe i očiglednu korupciju u montiranom sudskom procesu koji se protiv mene vodi u Beogradu, bio sam prinuđen da pokrenem ovaj sajt sa ciljem da javnosti pružim činjenice i dokaze o strahovitoj kampanji jedne grupe ljudi bliskih Slobodanu Miloševiću koju su moj progon započeli tokom devedesetih godina, a nastavili ga tokom dvehiljaditih uz podršku Vojislava Koštunice i njegovog kabineta. Namera mi je da se posetioci ovoga sajta, isključivo na osnovu dokaza koje ću ovde prikazivati, sami uvere šta je istina, moji iskazi ili medijske senzacija kojima se čitaoci u Srbiji i Hrvatskoj svakodnevno zasipaju.

Iako sam godinama pokušavao da se za svoja prava izborim legalnim putem, podnoseći na desetine tužbi protiv pojedinaca i grupa u svim državama gde su se o meni iznosile laži i klevete, uspeha ili satisfakcije nije bilo. Isti ti mediji nisu, iako su bili zakonski obavezni, saopštavali da su procese pred sudom izgubili, iskrivljavali su istinu, pokušavali su da se svete tako što su objavljivali još monstruoznije laži a često su i sami sudovi omogućavali da se kroz korupciju i političko pravosuđe istina ne može dokazati ili utvrditi.

Posle pune dve godine prikupljanja na hiljade i hiljade dokumenta i dokaza o ovoj grupi, kao i svih relevantnih činjenica koje je moj advokatski tim kroz decenijsko iskustvo stekao u regionu, 19. marta 2010. god podneo sam krivičnu prijavu državnom tužiocu u Ženevi ovde u Švajcarskoj gde živim, protiv organizovane grupe pojedinaca iz Srbije i Crne Gore, a za krivicno delo zločinačkog udruživanja radi iznude i otmice, putem kleveta i defamacija. Državni tužilac je tu prijavu prihvatio .

Ovaj će sajt biti redovno ažuriran detaljnim objašnjenjima i dokumentima za sva krivična dela koja se kao celine pominju u krivičnoj prijavi i koja su označena samo kroz sažete opise krivičnog dela pojedinca ili grupe. Hiljade dokumenata, fotografija, video materijala, izjava svedoka koje posedujem i koje sam skupljao svih ovih godina, biće dostupne posetiocima ovoga sajta. Tako će mogućnost da se uvere u činjenice imati i mediji iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore kao I tužilaštva tih država, pa će, verujem, na osnovu toga i započeti nezavisne istrage i sudski procesi koji će prave krivce privesti pravdi, bez obzira o kome se radi.

Zeneva 25, April 2010                               Stanko Subotic