Завршна реч браниоца Станка Суботића

 

           

За више од четири године вођења поступка у овом предмету, у којем су извођени докази предлагани само од једне стране, тј. заменика јавног тужиоца, окривљеном Станку Суботићу није омогућено да да било какву изјаву, ни у преткривичном, нити у истражном поступку, као ни на главном претресу. Шта више, готово сви предлози његових бранилаца одбијени су од стране судећег већа, без било каквог разумљивог образложења, чиме је улога бранилаца окр. Суботића у поступку, сведена на пуку форму (што је и био разлог да његови ранији браниоци откажу пуномоћје). Из свега тога лако се може закључити да је суд грубо повредио сва права окривљеног на одбрану у овом поступку, о чему ће у даљем току мог излагања бити више речи.

 

Изрека оптужнице је састављена од пуког парафразирања законских одредби везаних за надлежност суда за борбу против организованог криминала и одредби Кривичног законика које се односе на кривично дело злоупотребе службеног положаја, а да за конкретне радње које се окр Суботићу стављају на терет, фактички нису предложени, нити изведени, било какви ваљани докази.

 

Тако се на самом почетку изреке оптужнице окр. Суботићу ставља на терет да је, наводно, у току 1995. и 1996. године „организовао криминалну групу са циљем да ради стицања добити на дуже време, по унапред одређеним улогама и задацима, применом правила интерне контроле и дисциплине чланова, применом насиља и застрашивања, коришћењем пословне структуре и утицајем дела организације на извршну власт, врше кривична дела злоупотребе службеног положаја“!?

 

Ко су били чланови те „криминалне групе“  оптужница директно не наводи, али се посредно може закључити да тужилац мисли на остале окривљене у овом предмету. Међутим, проблем је што тужилац за то не пружа било какве доказе, а из доказа који су изведени произилази да окр. Суботић већину окривљених уопште не познаје, нити их је било када видео! Стога се поставља питање како је окр. Суботић могао да непознатим лицима даје одређене „улоге и задатке“ и како је према њима могао, и по ком основу, да примењује некакве имагинарна „правила интерне контроле и дисциплине“?

 

Које је то „пословне структуре“ свог предузећа окр. Суботић искористио да би извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, из оптужнице се ни не наслућује?

 

О каквом се то тобожњем „утицају дела организације на извршну власт“  говори у оптужници? О којој је то извршној власти реч, а посебно у чему се тај утицај на ту власт огледа? О томе нема никаквог конкретног описа нити у оптужници а још мање у чињеницама које су утврђене у току овог поступка.

 

Окр. Станко Суботић је већи део свог живота (32 године) провео у иностранству, а у том периоду је само пар година боравио у Југославији, односно Србији. Ради се о лицу које никада није осуђивано, нити се против њега води било који други кривични поступак, ни у Србији, нити било где у свету. Одувек се бавио приватним бизнисом и никада није био у било којој државној служби, нити је иамо било какву  функцију у било којој политичкој партији.

 

 

 

 

Код тих неспорних чињеница и лаику се намеће питање како је уопште могуће окр. Суботићу ставити на терет да је наређивао шефовима царине, полиције, државне безбедности и другим државним функционерима да крше закон у његову корист, како се то произвољно наводи у оптужници? На то питање тужилац ни не покушава да да било какав одговор!

 

Посебан апсурд представља оптужница у делу у којем се тврди да је окр. Суботић са иностраним добављачима уговарао купопродају цигарета у име „непостојећег предузећа Сукцес“ из Новог Сада!? Како је уопште могуће да неко буде заступник неког правног лица које уопште не постоји? Да и не говоримо о томе да тужилац у току целог поступка није понудио било какав доказ да окр. Суботић има било какве везе са наводним предузећем „Сукцес“ или са цигаретама које су име тог „предузећа“ увезене! Шта више, ни чињеница да ли је то предузеће уопште постојало 1996. године, када су наводно за његов рачун куповане цигарете наведене у оптужници, није на несумњив начин утврђена, јер је суд одбио да Агенцији за привредне регистре, на њен захтев, достави све потребне податке како би Агенција суду могла доставити тражени одговор.

 

Окривљеном Станку Суботићу се према диспозитиву оптужнице као облик радње извршења на терет ставља искоришћавање службеног положаја. На стр. 5 и 6 оптужнице наводе се следеће радње извршења:

 

1. уговарање увоза цигарета са непостојећим предузећем "Сукцес"

2. организовање да се увоз цигарета не евидентира у Савезној управи царина

3. организовање продаје цигарета крајњим корисницима те наплату у готовом новцу и изношење добити ефективног страног новца ван територије СРЈ

 4. спречавање контроле радника МУП предузећа „МИА“

 

Облик радње извршења искоришћавањем службеног положаја је потребно најпре разграничити са   другим обликом радње извршења, тј. прекорачењем овлашћења. Будући да су у Кривичном законику ови облици наведени алтернативно то онда има последице и на сваку конкретну радњу која се окривљеном ставља на терет.

 

Основна разлика измедју искоришћавања службеног положаја и прекорачења овлашћења јесте у томе што се искоришћавање службеног положаја односи на радње извршења унутар предузећа или државног органа, а прекорачење овлашћења се односи на радње извршења према трећим лицима изван предузећа или државног органа. То произилази како из граматичког тако и логичког и системског тумачења облика радње извршења одређених  у чл. 359 КЗ РС.

 

Дакле, прекорачење овлашћења по својој правној природи односи се само на прекорачење овлашћења према другим лицима а не и на послове у интерним пословима правног лица, јер је у том случају могуће само искоришћавање свог положаја.

 

Уколико би били тачни чињенични наводи из оптужнице у којима је описана радња извршења наводног кривичног дела, тада би тај облик радње извршења могао бити само прекорачење овлашћења, а не искоришћавање службеног положаја, јер су правни послови вршени са другим лицима изван предузећа „Миа“, како то произлази из оптужнице.

 

Правни појам искоришћавање службеног положаја, као један од облика радње извршења је веома широк и непрецизан. Лице које савесно обавља своју дужност такође


искоришћава свој положај и овлашћења у корист правног лица. Истина је, таква понашања неће спадати под биће било ког кривичног дела због непостојања посебне криминалне намере.

 

Остаје питање шта значи „искористити“ положај, што се окривљеном оптужницом ставља на терет. Правна литература тај облик радње извршења искључиво везује за службена лица. Ако би и одговорно лице искоришћавало свој положај то би се могло правно прихватити само као злоупотреба поверења према власнику предузећа од стране одговорних лица. И из овог разлога апсолутно не постоји било каква могућност да би окривљени искористио свој положај  јер пре свега није службено лице, а као одговорно лице окривљени је истовремено и власник. Уосталом предузеће Миа се не сматра оштећеним. Све ово су противречности у оптужници које окривљеном стављају на терет облик радње извршења коју с обзиром на свој положај и овлашћења окривљени није могао извршити.

 

Из диспозитива саме оптужнице произилази да тужилац фактички окривљеном Суботићу ставља на терет радње које имају специјална обележја, чиме и сам указује на постојање посебних кривичних дела у односу на кривично дело злоупотребе службеног положаја из чл. 359 КЗ, као опште кривично дело.

 

Тако се у изреци оптужнице наводи како је (цитирам) „ова роба потом смештена у царинску испоставу Лука Београд, ради даље царинске процедуре, па су од стране СУЦ, по упутству окривљеног Суботић Станка, а потом по налогу окривљеног Кертеса, издате јединствене исправе о пренаупућењу ових цигарета на царинску испоставу Богојево ради иступа са територије СРЈ, у којима је унет неистинит садржај да предузеће МИА упућује цигарете примаоцу из Вуковара".

 

Дакле, уношење неистинитог садржаја у јавну исправу је кривично дело фалсификовање јавне исправе или кривично дело предвиђено Законом о царини.  Према томе и сам тружилац у оптужници користи термине који се односе на елементе бића ових кривичних дела што их чини посебним у односу на опште кривично дело, као што је дело из чл. 359 КЗ.

 

Поред тога, у оптужници се окривљенима ставља на терет да су кривично дело злоупотребе службеног положаја извршили и тако што су (цитирам) „камионе са цигаретама на граничном прелазу сачекали радници тзв. ВМК, који су од редовних царинских радника на овом граничном прелазу преузели контролу тих теретних моторних возила и царинске исправе тадашње СРЈ, које нису уводили у царинске евиденције нити у јединствени рачунски систем СУЦ". И овде се у радњу извршења кривичног дела злоупотребе службеног положаја уносе елементи бића кривичног дела фалсификовања јавне исправе и кривичних дела из чл. 179 и 180 тада важећег Царинског закона.

 

У оптужници се даље наводи како су спорне цигарете нелегално продате од стране радника предузећа „Миа“ за готов новац крајњим купцим. Дакле, овде се говори о посебном обележју бића кривичног дела недозвољене трговине из чл. 243 КЗ РС.

 

Коначно, у изреци оптужнице се наводи како је окривљени Бановић уништио службене исправе Савезне управе царина и телефоном наредио сведоку Витковићу да деловодне бројеве јединствених царинских исправа искористи за евидентирање другог редовног увоза робе, што је овај наводно  и учинио, те су након тога ове цигарете без


евидентирања продали у име предузећа „Миа“ за готов новац. И овде су наведена посебна обележја бића кривичног дела недозвољене трговине из чл. 243 КЗ РС.

 

Свака оптужница, као и свака пресуда у кривичном поступку, у основи се сусреће са два битна питања, а то су :

 

1. чињенично питање и

2. правно питање

 

Чињенично питање, јесте питање да ли су правилно и потпуно утврђене одлучне чињенице из стварног живота које би требало да одговарају одређеном појму из правне норме. Правно питање, јесте питање да ли тако утврђене чињенице одговарају том апстрактном појму из правне норме.

 

Ово закључивање суда, да ли утврђено чињенично стање одговара одређеној правној норми, и којој, је најважнији посао суда током целог поступка и најинтелектуалнија радња у кривичном поступку.

 

У конкретном случају оптужница је на претпостављено чињенично стање погрешно означила правну норму, под коју се може подвести чињенично стање описано у оптужници.

 

Два су разлога за овакав став:

 

1.Тужилаштво је приликом правне оцене чињеница из оптужбе учинило грешку код утврђивања узрочности радњи окривљеног Суботића, подводећи их под дело из чл. 359 КЗ и

 

2. Због постојања привидног реалног стицаја радњи наведених у оптужници и кривичног дела из члана 359 КЗ РС.

 

Узрочна веза је један од објективних елемената бића кривичног дела и веома је значајна за утврђивање постојања одговорности учиниоца као и за правну оцену утврђеног чињеничног стања. Узрочна веза је увек објективне природе, и с тога претходи кривици као субјективном односу учиниоца према делу. Из тога произилази закључак да уколико нема узрочности, тада нема ни кривице, па самим тим ни кривичног дела.

 

Питање оцене узрочности је у правној теорији и судској пракси решено помоћу теорије еквиваленције и формуле condicio sine quo non.

 

Наиме, радња учиниоца се по овој теорији сматра узроком последице ако без деловања учиниоца не би дошло до последица.

 

Када се стави у однос чињенично стање наведено у оптужници и биће кривичног дела из чл. 359 КЗ РС, једини логичан закључак јесте да окривљени Суботић није могао учинити ово дело све и када би био тачан опис радње из оптужнице, тј. када би изведени докази на то упућивали.

 

 

Правна структура бића кривичног дела из чл. 359 КЗ јесте таква да потпуно онемогућује лице са овлашћењима и положајем, какав је имао окривљени Суботић, да учини
такво дело у односу на буџет СРЈ. Уколико би се прихватио став Тужилаштва изнет у
оптужници, то би значило да је директор предузећа „Миа“ могао својим положајем, да остварује радње које узрокују последицу кривичног дела из члана 359 КЗ РС. Такав закључак би био нелогичан, апсурдан и противправан јер би то било противно и правној природи овог кривичног дела који пре свега подразумева хијерархију, с обзиром да се ради о службеничком кривичном делу. Какву је то моћ окр. Суботић, као директор Предузећа „Миа“, имао да би наређивао директору Савезне управе царина, цариницима, начелницима СУП-а и Државне безбедности да крше закон, а све у циљу да он за себе, или своје предузеће, прибави противправну имовинску корист?

 

Апсурд је и произвољна тврдња да би окривљени Суботић, могао учинити ово дело на начин описан у оптужници, јер радње окривљеног Суботића, описане у оптужници, нису могле узроковати последицу кривичног дела из чл. 359 КЗ, већ евентуално уколико би били тачни наводи из оптужнице те радње би могле узроковати последицу неких других кривичних дела: кривичног дела давање мита, оштећење буџета, повреду девизног пословања као и кривична дела из Царинског закона.

 

Према томе, између радњи окривљеног Суботића и последица кривичног дела из чл. 359 КР ЗР не постоји било каква узрочна веза.

 

Поред идеалног и реалног стицаја, у кривичном праву постоји и привидни стицај, а према опису радњи из оптужнице радило би се о привидном реалном  стицају, јер је у оптужници наведен опис више радњи која испуњавају опис најмање два или више дела, а суди му се само за једно дело.

 

Привидни стицај има три облика:

а) специјалност                        

б) супсидијарност  и                

ц) консумпцију

 

Однос специјалности постоји када једна кривична норма садржи сва обележја другог кривичног дела али поред тога још и најмање једно специјално обележје (lex specialis derogat lex generalis). У том случају специјални закон искључује примену општег, ту је у питању логични однос субординације.

 

У овом кривичном предмету конкретне радње извршења наведене у оптужници могу због својих специјаних обележја бити радње извршења кривичног дела давања мита, кривичног дела фалсификовања јавне исправе и кривичних дела прописаних тадашњим Царинским законом и Законом о девизном пословању. Управо су у оптужници набројане радње, које се стављају на терет окривљеном Суботићу, са обележјима ових кривичних дела и то са њиховим специфичним својствима, као што је нпр. фалсификовање царинске исправе, изношење ефективног новца ван територије СРЈ итд.

 

Супсидијарна је одредба која има резервни значај, тј. која се може применити само ако се не може применити нека друга одредба.

 

Таква примарна одредба увек искључује супсидијарну (lex pimaria derogat legi subsidiariae). Бит супсидијарности је у преклапању два кривична дела тако да супсидијарно кривично дело обухвата и радње које се могу подвести под неко друго кривично дело.

 

У том смислу разликује се :

а) формална супсидијарност (када је изричито прописано уз само дело) и

б) материјална супсидијарност (када произилази из смисла одређене законске норме и утврђује се њеним тумачењем).

 

Кривично дело злоупотреба службеног положаја је раније, а пре свега када је уведена у законодавство ФНРЈ 1951 године, имало клаузулу супсидијарности, све до измене кривичног законодавства 1977 године. Поред историјског тумачења постоје и други разлози за тумачење да код овог кривичног дела постоји материјална супсидијарност. То је пре свега неодређеност радње извршења чиме је повређено начело nullum crimen sine legе. С обзиром на широку концепцију радње извршења овог дела, ово дело постоји само ако не постоји неко друго примарно кривично дело и ако радње извршења немају одређена специјална обележја која спадају у биће неког другог кривичног дела, а с обзиром на та специјална обележја.

 

У овом кривичном предмету,према наводима из саме оптужнице,примарна  дела и дела са специјалним обележјима, су дела из чл. 179 став 1 Царинског закона и чл. 168 и 169 Закона о девизном пословању који су важили у време извршења кривичног дела које се окривљенима ставља на терет.

 

Надаље, окривљени Станко Суботић може бити само одговорно лице које може одговарати за злоупотребу службеног положаја унутар предузећа, у којем је одговорно лице, и за штету другим предузећима, јер је то једино могућа штета која произилази из редовног пословања, а штета нанета буџету штити се чл. 179 Царинског закона  ка о и Законом о девизном пословању, јер се фискални интереси не штите кривичним делом из чл. 359 КЗ РС, управо из разлога супсидијарности и специјалности.

 

Консумпција се састоји у томе да биће једног кривичног дела исцрпљује сво неправо неке радње, па нема потребе кажњавати и за неко друго кривично дело чија обележја та радња такође садржи. У том случају главно кривично дело консумира споредно кривично дело (lex consumens derogat legi consumptae).

 

Док специјалност и супсидијарност представљају логичан однос између два или више бића кривичних дела, код консумпције је у питању њихова криминално-политичка оцена.

 

У судској пракси постоје три облика консумпције:

 

а) не кажњивост претходног дела (припремне радње се не кажњавају ако је учињено дело)

 

б) не кажњивост пратећег дела (пратеће дело се чини са неким другим кривичним делом као главним али је због ниског степена неправа ово дело занемариво) и

 

 

 

ц) не кажњивост накнадног дела (накнадно дело је оно дело којим се осигурава или искоришћава стање настало чињењем претходног дела тако да се њима не узрокује битно нова штета. У том случају учинилац само даје смисао претходном делу).

 

Ако су радње које се стављају на терет службеним лицима из ове оптужнице (директор царине, цариници и полиција), радње које та службена лица не би смела обавити, тада је једино логичан закључак да не постоји стицај дела из чл. 359 и других кривичних дела, нпр. давање мита, фалсификат, оштећење буџета, јер би се у овим случајевима дело из чл. 359 појављивало као накнадно дело, a самим тим консумирано претходним делом.

 

Из свега изложеног се може извести закључак да се у радњама које су стављене на терет окр. Суботићу, не садрже радње извршења кривичног дела злоупотребе службеног положаја, већ евентуално неких других кривичних дела за које окр. Суботић није ни оптужен.

 

Код таквог стања ствари поставља се основано питање како је суд уопште прихватио да о таквој, потпуно нејасној и неутемељеној оптужници, уопште расправља? А када је већ прихватио да о таквој оптужници расправља, да ли је то учинио у намери да на поуздан начин утврди све релевантне чињенице које би биле подлога за доношење правилне и законите пресуде?

 

Да бисмо одговорили на ово питање, претходно морамо да се вратимо на догађаје који су претходили покретању овог поступка, као и на сам ток овог поступка.

 

Спровођење истражних радњи против непознатих учинилаца - Кри.П.17/06

 

Одредбом из чл. 239 ст. 1 Законика о кривичном поступку (ЗКП) предвиђено је да у случају када је учинилац кривичног дела непознат, јавни тужилац може предложити да истражни судија предузме поједине истражне радње ако је, с обзиром на околности случаја, неопходно или целисходно да се оне предузму пре покретања истраге.

 

Појам “непознат учинилац кривичног дела” значи да тужилаштво ни истражни судија не могу да идентификују особу која би требало да буде субјект истражног поступка, тј. за које постоји основана сумња да је извршил кривично дело. У конкретном случају тужилаштво је предложило да се поједине истражне радње против „непознатих“ учинилаца спроведу 2006. године.

 

Из извештаја који је поднет у прилогу наведеног предлога тужилаштва види се да је комплетан оперативни рад полиције био усмерен против г-дина Станка Суботића (извештај је и насловљен са  “Извештај о извршеним проверама пословања предузећа „МИА“ Уб, „Д-Траде“ Београд и друга предузећа под контролом Станка Суботића, везано за промет цигарета”) и других наведених лица на стр. 2 извештаја. Према томе, очигледно је да је субјект кривичног поступка био г-дин Суботић, али да је свесно симулован поступак против непознатих учинилаца.

 

Републичко тужилаштво и Управа за борбу против организованог криминала (УБПОК)  су још 30.04.2004.године одржали састанак о чему је сачињена службена белешка. Из извештаја МУП-а од 06.11.2008.год. утврђено је да су на напред наведеном састанку “заменици тужиоца били сагласни да се у радњама Станка Суботића... стичу елементи злоупотребе службеног положаја...”.

 

 

Из свега наведеног је очигледно да је у тренутку када је Специјално тужилаштво 07.06.2006.год. поднело захтев за предузимање појединих истражних радњи против непознатих учинилаца, такав захтев представљао незаконито поступање јер је и
тужилаштву и истражном судији било познато да постоје идентификована лица против којих би требало покренути истражни поступак у складу са чл. 241 ЗКП. Истражи судија је на
основу чл. 239 ст. 2 ЗКП-а био дужан да изрази неслагање са поднетим предлогом тужилаштва и да затражи да о томе одлучи веће из чл. 24 ст. 6 ЗКП. Истражни судија није овако поступио и спровео је поједине истражне радње које је тужилаштво тражило.

 

Разлог за овакво поступање истражног судије и тужилаштва може бити само у ускраћивању права на одбрану окр. Станку Суботићу и другим (сада оптуженим) лицима. Спровођењем наведених појединих истражних радњи прикупљани су докази, саслушавани сведоци и спровођен је поступак без икаквог обавештавања лица против којих је поступак заправо вођен и без могућности да осумњичени и окривљени учествују у таквом поступку. Дакле, на овај начин је дошло до повреде одредаба из чл. 6 Европске конвенције о људским правима (даље: Конвенција). Суд који је дозволио незаконито спровођење појединих истражних радњи није независан и непристрасан суд, што представља повреду одредбе из чл. 6 ст. 1 Конвенције. Започињање преткривичног поступка на описани начин, симулујући да су осумњичени непознати, представља појам „кривичне оптужбе“ у смислу Конвенције. Из тога даље произилази обавеза суда или другог надлежног државног органа да особу која је предмет кривичног поступка обавести о природи и разлозима за оптужбу, а све у складу са чл. 6 ст. 3 (а) Конвенције. У овом делу поступка који је спроведен под бр. Кри.П.30/07, г-дин Суботић, дакле, ни на који начин није био обавештен о поступку, није могао да се брани, није могао да ангажује браниоце који би присуствовали саслушању и испитивању сведока, нити је могао да припреми одбрану. Сматрамо да су управо ови разлози, тј. потпуно ускраћивање права окривљеном да се брани, били мотив за незаконито спровођење појединих истражних радњи.

 

Након подизања оптужнице и започињања главног претреса, браниоци г-дина Суботића су предложили да се из списа кривичног предмета (тада бр. К.П.30/07) издвоји цео спис Кри.П.17/06 и сви искази саслушаних сведока у преткривичном поступку спроведеном као поједине истражне радње против непознатих учинилаца, али је судеће веће тај предлог одбило.

 

Сматрамо да се оваквом одлуком и судеће веће руководило интересом и потребом да се употребе незаконити докази у циљу каснијег доношења осуђујуће пресуде, а не принципом законитости. Став суда да тужиоцу припада право да спроводи поједине истражне радње сваки пут када сматра да је то потребно, није прихватљив јер је такав став супротан цитираним одредбама ЗКП-а.

           

Начин рада полиције и тужилаштва у оквиру наведених појединих истражних радњи, тј. у оквиру предмета вођеног под бр. Кри.П.17/06 описан је на главном претресу и од стране сведока Гордане Грујчић. Ова сведокиња навела је незаконите притиске под којима се налазила пре и током саслушања код истражног судије. Објаснила је да била малтретирана од стране полиције и приморавана да да изјаву неистините садржине. На саслушање код истражног судије није позвана у складу са законом, тј. писменим позивом, већ је по њу на кућну адресу дошао припадник полиције који  ју је болесну одвео на саслушање. Сведок Гордана Грујичић је такође изјавила да је од стране полиције била наговорена или приморана




да истражном судији да изјаву одређене садржине која није била истинита. Изјавила је чак и да је заменик специјалног тужиоца био у канцеларији у коју је незаконито спроведена од стране полиције тј. „полицијског капетана“ чије име није смела да каже.

 

Сматрамо да је овакво поступање са сведоцима било правило, а не изузетак у току спровођења појединих истражних радњи. Већина сведока (нпр. Владимир Стојановић, Дамир Клашња, Иван Витковић, Саша Вујић и др.), су својим исказима признали извршење више кривичних дела. Без обзира на то они нису обухваћени ни овим ни неким другим кривичним поступком, по мишљењу одбране, због незаконитог договора који су постигли са полицијом и/или тужилаштвом. Део тог договора је и неистинито давање исказа у односу на окр. Суботића и друге оптужене, због чега се на њиховим исказима не може засновати судска одлука.

 

Спровођење истраге против окр. Станка Суботића

 

Дана 07.06.2007.год. истражни судија који је претходно спроводио поједине истражне радње против тобоже „непознатих извршилаца“, донео је решење о спровођењу истраге против окр.  Суботића и других окривљених. Предмет је означен бројем Ки.П.30/07.  Иако су браниоци окр. Суботића доставили пуномоћје за заступање и одбрану, истражни судија им није предао ни решење о спровођењу истраге, нити дозволио да разматрају и копирају списе предмета. Истражни судија је донео решење да браниоци могу да разгледају списе тек од момента када буду саслушани сви окривљени, који су обухваћени захтевом са спровођење истраге.

 

Наведено решење о забрани разгледања списа истражи судија је донео на основу одредбе из члана 15-з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, којом је прописано да право на разгледање списа може да се користи од момента доношења решења о спровођењу истраге, али да истражни судија Посебног одељења Вишег суда (тада Окружног суда) може решењем одлучити да се право на разгледање списа користи од момента кад су саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге. Као ремонстративни прави лек против овакве одлуке истражног судије предвиђен је приговор председнику Посебног одељења суда, који је дужан да решење по приговору донесе у року од 48 часова.

 

Оваква законска одредба и одлука истражног судије супротни су одредбама из чл. 6 Конвенције о заштити људских пртава. Одредбом из чл. 6 ст. 3 (а), (б) и (ц) прописано је да је окр. Суботић најкасније у тренутку доношења решења о спровођењу истраге морао лично, или преко својих бранилаца да буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега, да се брани сам или преко бранилаца које изабере и да има довољно могућности за припрему одбране. Ни један од ових услова није био испуњен.

 

Супротно од законске одредбе из чл. 15-з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, Законик о кривичном поступку предвиђа у чл. 74 ст. 1 да бранилац има право да се упозна са комплетним списима тј. да разматра списе и да разгледа прикупљене предмете који служе као доказ најкасније од момента доношења решења о спровођењу истраге.

 

 

 

 

 Одредбама из чл. 32 и чл. 33 Устава Републике Србије гарантовано је право на правично суђење:

 

Право на правично суђење

 

Члан 32

Свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Свакоме се јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.

Јавност се може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом.

 

Посебна права окривљеног

 

Члан 33

Свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.

Свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.

Окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом.

Свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани.

Свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.

Свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења.

Лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу.

Сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело.

_____________________________________

 

Бранилац окр. Станка Суботића је у току поступка пред истражним судијом, у ком поступку му је било онемогућено да се упозна са садржајем списа, да види доказе које предлаже јавни тужилац, који није био ни упознат шта се његовом брањенику ставља на терет,  је приликом саслушања једног од сведока Новице Јовановића на дан 4.9.2007. године, од стране истражног судије удаљен из суднице, уз претходно ускраћивање права да сведоку поставља питања.

 

 

 

 

Адвокат Владо Павићевић, који је у току истражног поступка био бранилац окр. Суботића, је успео да се са садржајем списа упозна и да списе копира тек када је подигнута оптужница, тј. након новог подношења захтева дана 13.12.2007.год.

 

       Позивање, одређивање притвора и одбијање предлога за јемство

 

Окр. Станко Суботић, до почетка главног претреса, никада није обавештен нити позван од стране суда да дође ради давања исказа, изношења одбране и учествовања у поступку. Окр. Суботић већ 12 година живи у Швајцарској са уредно пријављеним пребивалиштем, што је било познато и полицији и тужилаштву и суду у Србији. Без обзира на познато место боравка,  окр. Суботић никада није позван ни од једног државног органа у Србији да пружи било каква обавештења о наводном кривичном делу за које се сада спроводи поступак.

 

Одмах по доношењу решења о спровођењу истраге Ки.П.30/07, окр. Суботићу је, у његовом одсуству, одређен притвор и расписана је међународна потерница. Решење о одређивању притвора није уручено ни браниоцима, ни окр. Суботићу. Усмено образложење оваквог поступања које је истражни судија саопштио браниоцима је да ће “решење о одређивању притвора бити уручено само окривљеном када буде лишен слободе” те да нема потребе да решење уручи браницима који учествују у поступку. На овај начин ускраћено је право на жалбу против решења о одређивању притвора окр. Суботићу.

 

Одредбом из чл. 76 ст. 1 ЗКП прописано је да је бранилац овлашћен да предузима све радње које може предузети окривљени. Уколико лице против кога је донето решење о притвору није лишено слободе њему се решење уручује у моменту лишења слободе, али је браниоцима решење морало бити уручено чим је донето. Сматрамо да је оваквим поступањем повређено право окр. Суботића из чл. 13 Конвенције, тј. право на делотворан правни лек. Иако окр. Суботић није био лишен слободе по решењу о одређивању притвора, овакво решење је значајно утицало на његова права. На основу оваквог решења је расписана међународна потрерница. Изостанак могућности да се против оваквог решена изјави жалба је повреда повреда права на делотворан правни лек пред домаћим властима.

 

Дана 30.11.2007.год. Специјално тужилаштво је подигло оптужницу против окр. Суботића и других под бројем КТ.С.11/07, а од тог тренутка се предмет у Окружном суду у Београду - Посебно одељење водио под бројем К.П.30/07. Бранилац окр. Суботића је оптужницу примио 11.12.2007.

 

Швајцарска због природе наводног кривичног дела, а Француска због застарелости кривичног гоњења, су одбиле да поступе по међунардоној потерници против окр. Суботића. Кривично дело које му је оптужницом стављено на терет је злоупотреба службеног положаја у његовој приватној фирми, наводно извршено 1995. и 1996. год. Модерна кривична законодавства демократских друштава не познају ово кривично дело, а за евентуална друга дела која би се могла применити, је наступила апсолутно застарелост кривичног гоњења..

 

Бранилац окр. Суботића је 23.04.2008.год. поднео предлог за укидање притвора и расписивање потернице и понудио јемство у висини од 692.000 еура, оптерећењем непокретности. Овим поднеском указано је на то да је окр. Суботић од септембра 2002. до фебруара 2003.год. упутио шест писама Министарству унутрашњих послова Републике Србије којима је управо тражио да се испита свако његово наводно учешће у вези са


наводним кривичним делима и нудио да о свему да изјаве (тада је вођена медијска кампања против г-дина Суботића). Уз поднесак су била приложена наведена писма. Истакнута је и нелогична ситуација да је против г-дина Суботића расписана међународна потерница и одређен притвор, а да он истовремено слободно борави у Швајцарској без ризика да буде лишен слободе.

 

Окр. Суботић је по међунардоној потерници Србије лишен слободе у Русији у Москви дана 28.04.2008. (тада је из Женеве допутовао у Москву), где је након спроведеног поступка екстрадиције који је трајао око два месеца ослобођен са одлуком да Русија неће поступити по захтеву Србије и испоручити окр. Суботића ради суђења у Србији.

 

У међувремену, браниоци у Србији су поднеском од 06.05.2008.год. поновили захтев за укидање притвора и потернице и за полагање јемства. Суд је одбио и овај предлог решењем од 15.05.2008.год. и 16.05.2008.

 

Бранилац окр. Суботића је 16.05.2008.год. предао нови поднесак којим је поново тражио да се притвор укине и прихвати јемство, које је сада повећано на 2.000.000 еура. Поднеском је тражено да о овом предлогу одлучи судеће веће на главном претресу чији почетак је био заказан за 19.05.2008. Накнадно, на главном претресу 19.05.2008. је суду достављена и изјава потписана од стране окр. Суботића да је сагласан са предлогом бранилаца и да ће се одазивати на све позиве суда. Дана 28.05.2008.год. бранилац је поновио предлог за укидање притвора. Суд је и ове предлоге одбио решењем од 05.06.2008. Последњи пут браноци окр. Суботића су предложили укидање привора уз јемство од чак 5.000.000 евра, али је суд и тај предлог одбио.

 

У току целог поступка, окр. Станко Суботић је од суда до данашњег дана примио само два писмена: позив за главни претрес за 19.05.2008. и оптужницу. То су једина два писмена која су  му икада упућена и која је уредно примио на адреси на којој се годинама налазио пре покретања овог поступка, што је најбољи доказ да није постојала никаква препрека да му се, пре одређивања притвора и наредбе за издавање потернице, упути и позив за саслушање код истражног судије. То, по мишљењу одбране, није учињено јер је више него очигледно да ни тужилац ни суд нису ни желели било какво саслушање окр. Суботића. Решење о одређивању притвора, за које се унапред знало да неће моћи да се изврши, је фактички имало једино за циљ спречавање окр. Суботића да се појави на суду

 

 С обзиром на то да се у време одржавања главног претреса који је био заказан за 19.5.2008. гоидне, на који је једино уредно позван, окр. Суботић налазио у екстрадиционом притвору у Москви, била је искључена било каква могућност да се одазове позиву и да дође на суђење. Након што је у Руској федерацији 23.06.2008.год. одбијен захтев за екстрадицију окр. Суботића и након што се он одмах после тога вратио у Швајцарску, никада више од суда није примио ни један позив или било какав други документ.

 

Дана 22.08.2008.год. Окружни суд у Београду - Посебно одељење у предмету КП.17/08 Кв.П.265/08 је донео решење да ће се окр. Суботићу судити у одсуству због тога што је у бекству или није достижан државним органима, а постоје нарочито важни разлози да му се суди иако је одсутан. Против овог решења браниоци су изјавили жалбу, али је иста, као и све друге њихове жалбе, одбијена.

 

 

 

 

 

У току главног претреса до данас браниоци окр. Суботића су више пута понављали предлог да се Суботићу укине притвор и да му се омогући да дође у Србију и да учествује у кривичном поступку који се против њега води. Сви ови предлози су одбијени.

 

Ситуација у којој се налази окр. Суботић је јединствена у српском правосуђу. Никада није постојала особа којој се судило у одсуству и против које је био одређен притвор и расписана међународна потерница, а да се та особа истовремено налази на суду познатој адреси (у Швајцарској са уредно пријављеним пребивалиштем), да никада није био уредно позван са могућношћу да дође на суђење, да држава у којој борави не поступа по међународној потерници, да друга држава (Русија) у којој је по тој потерници лишен слободе
одбија екстрадицију, а да окр. Суботић нуди јемство од 5.000.000 еура (што је највиши износ икада понуђен као јемство у Србији) које суд одбија и наставља поступак без њега. Овакво поступање суда сматрамо неправичним суђењем. Суд који спроводи овакав поступак није непристрасан суд. Из ових разлога прекршена је гаранција из чл. 6 ст. 1 Конвенције о људским правима.

 

Јединствена ситуација у којој се налази  окр. Суботић је, по мишљењу одбране, незаконито протеривање сопственог држављана. Станко Суботић је држављанин Републике Србије. Сматрамо да поступање суда у овом предмету представља смишљен поступак да би се окр. Суботићу онемогућио долазак у Србију, да би му се онемогућило изношење одбране у кривичном поступку и било какво јавно иступање. Не постоји друго логично образложење за одређивање неделотворног притвора и потернице по којој се не поступа, уз одбијање да се прихвати јемство и укине притвор. На овај начин дошло је до повреде из чл. 3 IV Протокола уз Конвенцију o људским правима.

 

Разлог за овакво поступање окр. Суботић основано налази у намери да му одређене веома моћне политичке и финансијске структуре у Србији онемогуће истинито објашњење њиховог пословања и бројних незаконитих активности које су у вези са кривичним поступком против окр. Суботића. Одлуке суда произашле из такве моћи појединаца недвосмислено указују на суд који није независан и непристрасан и на потпуни изостанак правичне расправе у оквиру суђења. Против лица за које је овде наведено да имају политичку и финансијску моћ и да врше утицај на суд, окр. Суботић је поднео кривичну пријаву надлежном тужилаштву у Швајцарсој и о свему известио Специјално тужилаштво у Београду. Чињеница да је против тих истих лица накнадно за иста кривична дела и Савет за борбу против корипције поднео кривичну пријаву, само потврђују предњи закључак.

 

Дакле, окр. Суботић је у току овог поступка, достављањем поднесака са познате адрсе у Швајцарској, у више наврата комуницирао и са судом и са тужилаштвом, што је још један у низу доказа да за суђење у одсуству, у односу на њега, нису испуњени законски услови.

 

     Намерна погрешна примена закона и прописа

о застарелости кривичног гоњења

 

Окр. Суботић је, према наводима оптужнице, од септембра 1995. до октобра 1996.године, као директор и власник “МИА” д.о.о., без царинског евидентирања, на територију Савезне Републике Југославије допремио цигарете за које није плаћена царина и порез. Оптужницом се тврди да је на тај начин извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја из чл. 359 ст. 4 у вези са ст. 1 и 3 Кривичног законика. Чланом 5 ст. 2



Кривичног законика прописано је да ако је после извршења кривичног дела једном или више пута измењен закон, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.

 

 Кривичним закоником, уведено је, међутим, и ново кривично дело:

Кријумчарење

Члан 230

(1) Ко се бави преношењем робе преко царинске линије избегавајући мере царинског надзора или ко избегавајући мере царинског надзора пренесе робу преко царинске линије наоружан, угрупи или уз употребу силе или претње,казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.

(2) Ко се бави продајом, растурањем или прикривањем неоцарињене робе или организује мрежу препродаваца или посредника за растурање такве робе,казниће се затвором од једне до осам година и новчаном казном.

(3) Роба која је предмет дела из ст. 1. и 2. овог члана одузеће се.

(4) Превозно или друго средство чија су тајна или скровита места искоришћена за пренос робе која је предмет дела из става 1. овог члана или које је намењено за извршење тих кривичних дела одузеће се ако је власник или корисник возила то знао или је могао и био дужан да зна и ако вредност робе која је предмет кривичног дела прелази једну трећину вредности тог средства у време извршења кривичног дела.

За најтежи облик овог кривичног дела предвиђеног у наведеном чл. 230 ст. 2 Кривичног законика прописана је, дакле, казна до 8 година затвора.

 

Уколико би се за кривична дела наведена у оптужници у односу на окривљеног Станка Суботића, могло применити ово кривично дело, тада је у сваком случају наступила застарелост кривичног гоњења.

 

Одредбом из чл. 103 ст. 1 тач. 4 Кривичног законика прописано је да застарелост кривичног гоњења наступа по протеку 10 година за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од 5 до 10 година. У конкретном случају то значи да је застарелост кривичног гоњења наступила у октобру 2006.године. Тада против Станка Суботића није био покренут никакав поступак тј. нису предузете било какве процесне радње које би довеле до прекида тока застарелости (чл. 104 ст. 3 Кривичног законика).

 

Следеће релевантно питање је однос кривичног дела злоупотребе службеног положаја и кривичног дела кријумчарења. Уколико би се на конкретне радње описане као кривична дела у оптужници у односу на Станка Суботића могло применити кривично дело кријумчарење и ако описане радње одговарају том кривичном делу, тада је јасно да је било потребно тако квалификовати дело без обзира на то што у време извршења радњи кријумчарење није био прописано као посебно кривично дело. С обзиром на то да је у питању закон који је блажи за учиниоца, тада се без обзира на то што дело није било прописано, тај блажи закон мора применити. Из овога следи да је наступила застарелост кривичног гоњења Станка Суботића и за кривично дело кријумчарења, а да Специјално




тужилаштво, иако је очигледно да се из радњи описаних у оптужници ради управо о овом делу, инсистира на злоупотреби службеног положаја само због тога што за то кривично дело није наступила застарелост гоњења.

 

Наведено поступање указује на намеру тужилаштва, подржану од стране суда, да се по сваку цену спроведе кривични поступак против окр. Суботића и да се он осуди без дозвољавања могућности да се брани и без обзира на застарелост кривичног гоњења. На овај начин поново је повређена одредба из чл. 6 ст. 1 Конвенције.

 

  Ускраћивање права бранилаца окр. Суботића

у доказном поступку на главном претресу у вези са

фотокопираним и фалсификованим документима

 

Од почетка спровођења истражних радњи против непознатих учинилаца, тј. од 07.06.2006.год, па све до 02.10.2009.год. у списима кривичног предмета су се налазиле искључиво фотокопије документације. Радило се о више хиљада страна фотокопиране
документације која се односила на увоз цигарета за које наводно нису плаћене дажбине.
Одбрана је од почетка поступка истицала да фотокопије докумената не могу да се користе као доказ у кривичном поступку и да из фотокопије није могуће утврдити да ли се ради о фалсификату или о копији која је верна оригиналу.

 

Одбрана је истицала и да у поступању полиције у Србији никада није забележен случај да се у току оперативног рада у вези са могућим извршењем кривичног дела документација која представља доказ само фотокопира, а да се не одузимају оригинали уз потврде о таквом одузимању. Тек 02.10.2009.год. тужилаштво је предало суду поднесак уз
који је прикључило део оригиналне документације која се од раније налазила у предмету у фотокопији. Део докумената достаљених уз исти тај поднесак је поново достављен у фотокопији.

 

Увидом у документацију која је достављена уз наведени поднесак тужилаштва браниоци окр. Суботића су вештачењем утврдити да је готово сваки документ преправљан, да садржи текст и податке који су уношени различитим писаћим машинама и по мишљењу одбране накнадно преправљани ради покушаја довођења окр. Суботића у везу са кривичним делима из оптужнице. На већини оригиналних докумената је то јасно видљиво и веома упадљиво. Браниоци су на ово указивали суду у току целог доказног поступка.

 

Без обзира на наведено суд је одбио предлоге одбране да се ови документи не изводе као доказ и прочитао (што значи прихватио као доказ у кривичном поступку) и фотокопирану документацију и оригиналну (спорну) документацију. У неколико фотокопираних докумената налази се и потпис са именом “Станко Суботић”, али су очигледно у питању фалсификовани потписи окр. Суботића који чак ни не личе на његов потпис, али ни међусобно.

 

Одбрана је због свега напред наведеног тражила да суд дозволи ангаживање стручног консултанта - графолога коме би се омогућило да погледа оригиналну документацију у судском спису и да браниоцима укаже на све детаље које сматра неаутентичним, тј. на рукописе, писаће машине и печате који су фалсификовани. Одбрана је предложила да стручни консултант бранилаца буде г-дин Дошен Бранко, стални судски вештак из области графологије и трасологије. Такође, предложено је да се сва документација која има карактер доказа компјутерски скенира у боји и у високој резолуцији да би одбрана


додатно ангажовала и Криминолошки институт у Лозани - Швајцарска. Суд је одбио ове процесне предлоге дописом који је председница већа упутила браниоцу. Смисао ових
предлога је био то што стручни консултанти - вештаци наведене струке не могу да изврше потребне анализе са обичних фотокопија које поседују браниоци и потребно је да непосредно виде оригинални документ у судском спису или да поседују квалитетно скенирани документ.

 

Овакав захтев одбрана је у наставку доказног поступка више пута понављала, али је судеће веће одбијало да одбрани омогући ангажовање стручне помоћи. Суд је сматрао
да стручни помагачи које одбрана жели да ангажује “нису странка у поступку нити су ангажовани вештаци и да немају оправдани интерес да се упознају са подацима из списа предмата”!?

 

Оваквим одлукама суда одбрана је онемогућена да дође до кључних сазнања у вези са доказним материјалом. Такође, онемогућена је да на адекватан начин предложи судско графолошко вештачење јер је јасно да се не може вештачити свако слово и отисак писаће машине и упоређивати их са свим осталим на више хиљада страна докумената.
Оваквим одлукама суда повређено је право на одбрану. Одредбом из чл. 4 ст. 1 тач. 5 и тач. 6 ЗКП прописано је да се окривљеном мора осигурати довољно могућности за припрему одбране, као и да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да може преко браниоца износити чињенице и доказе у своју корист. Одредбом из чл. 33 Устава Републике Србије прописао је да окривљени мора добити одговарајуће услове за припрему одбране, као и да може да износи доказе у своју корист. Одредбом из чл. 6 ст. 3 (б) Конвенције такође је гарантовано право на довољно могућности за припрему одбране. Сва ова права су у конкретном случају ускраћена окр. Суботићу.

 

Прихватајући без икакве резерве све предлоге јавног тужиоца, укључујући и предлог да се као доказ прочита спорна, фотокопирана а очигледно фалсификована документација, суд је у току поступка прочитао царинску документацију која се наводно односи на цигарете наведене у оптужници, која је скенирана у основном и првом допунском налазу вештака.

 

Сва та документација је у фотокопијама, осим документације „Паншпеда“ коју је у току поступка предао Владимир Стојановић (која је такође фалсификована, о чему су раније суду већ дати детаљни разлози).

 

Анализом јединствених царинских исправа које се налазе у списима предмета, лако се може закључити да исте нису сачињене у редовном царинском поступку, јер једноставно не садрже све оно што је прописано одговарајућим Правилником о попуњавању декларација и других образаца у царинском поступку. Имајући у виду да је у 1995. и 1996. године попуњавање тих исправа вршено преко умрежених рачунара, то није ни било могуће да се састави царинска исправа уколико нису попуњене све рубрике и уколико било која рубрика није била тачно попуњена.

 

Пре свега, за сваког увозника робе и шпедитера, у царинским исправама су морали бити наведени матични бројеви, јер се на основу тих матичних бројева приликом самог укуцавања у рачунар врши провера да ли се ради о овлашћеним правним лицима за увоз и шпедицију робе. У највећем броју случајева у спорним исправама нема матичних бројева ни за увозника, ни за шпедитера.

 

 

 

Ниједна од тих царинских исправа нема печата цариника, који печат садржи име и презиме цариника и његов службени број. Уместо тога, постоји само печат Царине (опет само у фотокопији) и параф из којег се не може закључити ко је ту исправу саставио.

 

Поред тога, приликом сачињавања царинске исправе у рубрици број 50 мора бити означено лице које је „главни обвезник“, тј. који је гарант да ће царина бити плаћена.
То може бити само шпедитер или друго правно лице које код Управе царине већ има банкарску гаранцију у износу који је већи од евентуалне царине. Такав „главни обвезник“
никада не може бити физичко лице а посебно не страни возач (за кога се чак не зна ни из које је земље потиче), што је у низ спорних царинских исправа био случај.

 

Коначно, да би шпедитер могао да обавља шпедитерске послове за било ког увозника, он мора да има са увозником закључен уговор о шпедицији и овлашћење за обављање тих послова. У конкретном случају, не постоји ниједан једини уговор о шпедицији који би било закључен између Предузећа „Миа“ и било ког шпедитера који су наведени у спорним царинским исправама. Такав уговор не постоји чак ни са Предузећем „Паншпед“, који је власништво Владимира Стојановића, тако да сва документација коју је то Предузеће приложило суду у оригиналу, такође није састављена на основу овлашћења Предузећа „Миа“.

 

Коначно, у списима не постоји ниједан доказ да је Предузеће „Миа“ закључило уговор о куповини цигарета ни са Предузећем „Македонија табак“, нити са било којом другом страном фирмом која се помиње у списима (“Вестко експорт трејдинг“ или „Мунрајсинвестмент“). Такође не постоји било који други доказ из којег би се могло закључити ко је и на који начин платио увезене цигарете.

 

По царинским прописима, у случају када се царина не плаћа на самом граничном прелазу, већ у другом месту (на „царинарници отпреме“, која се уписује у горњем десном углу ЈЦИ), приликом састављања саме царинске исправе, царинарница отпреме аутоматски добија обавештење о састављању те исправе и има обавезу да обавести царинарницу на којој је сачињена исправа о томе да је роба оцарињена. Уколико полазна царинарница не добије такво обавештење, дужна је да против увозника и шпедитера покрене одговарајући поступак. У конкретном случају нема никаквих доказа о поступању царинарница отпреме у конкретним случајевима и њиховој комуникацији са полазним царинарницима и даљем поступку у случају да је роба увезена а царина није плаћена. Уколико је као главни обвезник било означено лице које је заиста могло да буде гарант да ће царинске дажбине бити плаћене (ако је имао банкарске или друге гаранције), онда се не види због чега од њега те дажбине нису наплаћене!? У случају Предузећа „Суццес“ царинарница отпреме је била Нови Сад али је и њена ознака у царинским исправама била погрешно уписана, док нема никаквих података шта је та Царинарница урадила уколико јој у року од два до три дана није стигла роба на царињење.

 

Као доказ на све те околности, само примера ради,  наводимо следеће царинске исправе:

 

1)  ЈЦИ сачињена од стране ЦИ Келебија под бројем 17160 од 15.8.1996. године (страна 67 налаза вештака), гласи на ПП „Сукцес“, као на увозника робе, али нема ни матичног броја ни ПИБ тог предузећа.

 

 

 

У рубрици бр. 2 , није означен ко је пошиљалац робе. Као „подносилац исправе“ је означен „Карго сервис“, из Суботице, али није означен ни његов матични број. Као царинарница отпреме означена је ЦИ Нови Сад али је стављен погрешан број 31089, који је број ЦИ Урошевац, а не Новог Сада. У рубрици број 50, као главни обвезник означен је возач Р. Петерс са пасошем број Л 359553, с тим што по нашим прописима страно физичко лице није ни могло бити главни обвезник да ће царина бити плаћена, Тим пре
што се из те ЈЦИ не види ни адреса, ни било који подаци тог возача, нити шта је царина предузелаа против тог лица, као наводног главног обвезник у погледу наплате неплаћених дажбина, после утврђивања да дажбине нису плаћене.

 

2) Истоветан је случај и са свим осталим ЈЦИ које гласе на Предузеће „Сукцес“, са једином разликом у делу који се односи на рубрику број 50, где су као наводни главни обвезници означени други возачи стране државе,  без адресе и било којих других ближих података.

 

3) Уз табелу вештака бр. 11 (179. страница) приложена је извозна царинска исправа Мађарске за 1200 пакета цигарета „ЛМ“, из које се види да су те цигарете из Мађарске изашле 27.8.1996. године, док је одговарајућа ЈЦИ наводна сачињена 26.8.1996. године, тј. дан пре него што су те цигарете уопште и могле да уђу у Југославију!?

 

Што се тиче извозних царинских декларација Македоније, које гласе на „Сукцес“, исте су састављене у Скопљу и нису праћене одговарајућим ЈЦИ Југославије, нити има доказа да су те цигарете уопште изашле из Македоније. Ово тим пре што не постоји никакав доказ да је између „Македоније табак“ и Предузећа „Суццес“ постојао било какав уговор о куповини цигарета, нити доказ о плаћању истих.

 

Сличан је случај и са рачунима „Македоније табак“ који гласе на Предузеће „Миа“, међу којима су многи рачуни очигледно првобитно гласили на „Сукцес“ а онда су прецртавани и у рубрику купца уписивано име „Миа“. Међутим, сва та документација је такође у фотокопијама, без икаквих доказа да је „Миа“ било шта од те робе наручила или платила.

 

У свим македонским исправа се као шпедитер наводи „Макошпед“ због чега је саслушање њиховог представника на околност у чије име и за чији рачун је састављана та документација, било неопходно.

 

Из свега изложеног се може извести несумњив закључак да су јединствене царинске исправе наше царине фалсификати и да си састављене у току преткривичног поступка са циљем покретања кривичног поступка против С. Суботића и осталих окривљених. Ово тим пре када су у току овог поступка предлагани докази да је тадашњи министар  унутрашњих послова Србије, Душан Михајловић, који је и формирао Комисију за утврђивање наводног шверца цигарете, рекетирао Станка Суботића.

 

Спорне царинске исправе нису могле бити сачињене у редовном поступку, па накнадно уништаване, како то наводи Јавни тужилац. Ово са разлога што исте не садрже део обавезних података који се у ЈЦИ уводе а део података је лажан или нетачан, због чега програм рачунара не би ни могао да прими те податке. Шта више, да су такве исправе и сачињене у редовној процедури, нико од цариника на граничном прелазу не би те податке више могао да брише у рачунару и да уместо истих уписује податке за другу робу



која је истог дана заиста и увезена, јер се евентуалне преправке могу вршити само у Управи царине у електронском рачунском центру, а ни сам тужилац не тврди да је тако нешто рађено.

 

Није могућа ни алтернатива да су спорне царинске исправе сачињаване без уписивања података у рачунски систем, и да су имале сврху да служе само за случај контроле до превоза робе у магацине. У таквом случају би приликом било какве
контроле лако било утврђено да је документација лажна (јер је у рачунарском систему нема). С друге стране, у таквом случају се не види због чега би те исправе биле сачињаване у више од једног примерка. Тај једини примерак је даван возачу камиона, који је (према тврдњи тужиоца) исту уништавао по истовару робе у магацин. Како су онда полиција или
тужилац могли да дођу до фотокопија тих непостојећих царинских исправа и где се „оригинали“ сада налазе? На то питање тужилац до сада није дао никакав одговор нити у списима постоји било какав траг о томе одакле су те копије прибављене.

 

Дакле, једини могући закључак је да се ради о фалсификованој документацији која не може бити коришћена као доказ у овом поступку.

 

   Ускраћивање права на одбрану и на

саслушање сведока одбране

 

Окр. Суботић је преко својих бранилаца у доказном поступку доставио суду своју изјаву коју је претходно поднео Специјалном тужилаштву у Београду. У питању је писана изјава у којој окр. Суботић детаљно наводи како је од стране тадашњег министра унутрашњих послова (полиције) г-дина Душана Михајловића уцењиван за време полицијског
оперативног рада, како се састајао са Михајловићем и како је био принуђен да му предаје веће количине новца због претњи да ће бити лажно оптужен. Управо та полицијска акција под називом “Мрежа” је окончана покретањем поступка протв окр. Суботића. Након достављања наведене писане изјаве окр. Суботића, његови браниоци су предложили да је суд прочита у доказном поступку.

 

Браниоци су предложили да се у својству сведока саслушају и Душан Михајловић (министар унутрашњих послова), Владан Батић (министар правде), Владимир Поповић (шеф Бироа за комуникације владе Републике Србије) и друга лица која знају да је током оперативног рада полиције на случају окр. Суботића он био уцењиван и да је заправо такав рад полиције био усмерен на прикупљање лажних података како би се Станко Суботић што лакше приморао на изнуду.

 

Предложено је и саслушање адвоката из Француске г-ђе Вероник Лартиге у чијој канцеларији је био један од сусрета Михајловића и окр. Суботића, као и извештај од МУП Француске о пријави коју је тада поднео окр. Суботић. У питању су догађаји из 2003. и 2004. када су наведени сведоци били на наведеним државним функцијама. Одбрана је смтрала да су ово веома битни докази јер ЗКП у одредби из чл. 18 ст. 2 прописује да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су у предкривичном поступку прибављени извршењем кривичног дела, тј. ако су сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом или потврђеним међународним уговором или ако су законом забрањени. У вези са наведеним кривичним делима Душана Михајловића, али и других лица која су учествовала у незаконитом иницирању покретања кривичног поступка,




окр. Суботић је поднео кривичне пријаве Државном тужилаштву Швајцарске. На жалост, суд је одбио предлог бранилаца да се о томе прибави извештај од надлежних институција у Швајцарској.

 

Суд је све те предлоге одбране одбио са несхватљивим образложењем да се предлози односе на „други период“ а не на период извршења кривичног дела!? Након тога, браниоци окр. Суботића, адвокати Владимир Бељански и Радослав Тадић, су отказали пуномоћје за даљу одбрану окр. Станка Суботића, јер нису желели да само формално
учествују у поступку у којем су њиховом клијенту и њима ускраћена било каква права на одбрану.

 

Да се суд потрудио да утврди чињенице које су одлучне за доношење правилне и законите одлуке, прихватио би очигледно основане предлоге бранилаца окр. Суботића. Од
бројних предлога, суд је прихватио саслушање само два сведока: Радмиле Селаковић и Милана Урошевића, бивших радника Предузећа „Миа“ из спорног периода, који су на несумњив начин потврдили да окр. Суботић и његово Предузеће „Миа“ са шверцом спорних цигарета немају никакве везе.

 

Оптужницом се окр. Суботићу ставља на терет да је спорне цигарете куповао у иностранству од Предузећа „Македонија-табак“ и фирми „Вестко експорт трејдинг“ и „Мунрајзинвестмент“, при чему се наметало извођење доказа прибављањем  извештаја од тих фирми о постојању уговора у купопродаји цигарета, поруџбеницама, начину плаћања и слично. Да ли је могуће да тужилац и суд уопште мисле да је у Белгији, Холандији или Великој Британији 1995. и 1996. године било могуће куповати цигарете без икаквих уговора, наруџбеница, отпремница и слично, уз плаћање  цене у готовом новцу „на руке“, и слично, тако да о тим продајама не постоје никакви трагови!?

 

Поред тога, у оптужници се наводе и имена возача камиона који су превозили цигарете, због чега је било нужно њихово саслушање на околност где су цигарете истоварили и ко им је платио превоз.

 

Коначно, било је нужно прибавити извештаје од Шпедиције „Карго-сервис“, из Суботице, Предузећа „АСИ“, из Београда, и  „Макошпед“, из Скопља, на околност по чијем налогу су вршили послове шпедиције цигарета које су увезене за Предузеће „Сукцес“, са ким су закључили уговор о шпедицији и ко им је и на који начин платио накнаду за тај посао. Тиме би се лако проверила (не)истинитост тврдњи тужиоца да је све то радио окр. Суботић за рачун некаквог „непостојећег“ предузећа „Сукцес“, из Новог Сада.

 

И сам суд је одлучио да саслуша представницу једног од наведених шпедитерских фирми, али се на претресу испоставило да је та сведокиња у Шпедицији „Аси“ радила тек од 1997. године, због чега јој ништа није познато о пословању те фирме у 1995. и 1996. године. Због тога је одлучено да се прибаве подаци о лицима која су у тој фирми радила у том периоду, како би се они саслушали на наведене околности, али је суд, накнадно, без иаквог образложења, одустао од извођења тог доказа.

 

Одбрана је предлагала саслушање и сведока Владимира Крсмановића, из Ваљева, ул. Радничка бр. 29, на околност да је Предузеће „Миа“ сву робу у спорном периоду царинило на Царинарници Ваљево, преко Шпедиције у којој је тај сведок радио.

 

 

 

 

Да се упустио у извођење тих доказа (од којих је неке и сам одредио), суд би лако утврдио да је немогуће увести робу из иностранства, без обављања шпедитерских послова овлашћене шпедитерске куће. Да би предузеће које се бави пословима шпедиције, могло да предузима радње у име увозника, нужно је да са истим закључи уговор о шпедицији или да од овлашћеног лица увозника, добије пуномоћје за обављање тих послова. Шта више, увозник мора шпедитеру да да одговарајућу гаранцију да ће царина бити плаћена јер, по царинским прописима, за случај не плаћања царинских дажбина, плаћање свих дажбина (уз новчану казну) прелази на шпедитера.

 

Дакле, саслушањем горе наведених шпедитера лако би се утврдило да ли је окр. Суботић имао било какве везе са узвозом цигарета за „непостојеће“ Предузеће „Сукцес“. Ако јесте, онда је он морао са тим шпедитерским кућама да закључи уговор о шпедицији и да им да одговарајуће пуномоћје и гаранције да ће царинске дажбине бити плаћене.

 

Коначно, извођењем тих доказа утврдило би се и ко је шпедитерима платио накнаду за шпедитерске услуге. А посебно шта се десило за случај да царинске дажбине за увезену робу нису плаћене? Да ли је тај шпедитер, уместо увозника, платио царинске дажбине, да ли је против њега покренут неки прекршајни поступак и како се тај поступак завршио?

 

Што се тиче постојања, односно непостојања Предузећа „Сукцес“, од самог почетка овог поступка та чињеница је била спорна јер се одмах поставило питање како је било могуће да се непостојеће предузеће бави увозом робе, а посебно увозом цигарета које су у то време биле на листи ограниченог увоза. Ради разјашњења тог питања суд је, уместо од Привредног суда у Новом Саду, који је 1995. и 1996. године био надлежан за регистрацију предузећа, и који о томе поседује одговарајуће регистре, извештај затражио од Агенције за привредне регистре. која је основана неколико година после  спорног периода и која уопште не поседује податке о предузећима која су престала да псотоје пре основања Агенције!

 

Из извештаја Агенције од 21.4.2010. године, утврђено је да иста није у могућности да суду достави тачне податке о (не)постојању Предузећа „Сукцес“, јер јој суд није доставио тачан матични број Предузећа „Сукцес“, нити прецизније податке о називу истог. Уместо да Агенцији накнадно достави тражене податке и да извештај прибави и од Привредног суда у Новом Саду, суд је одустао од даљег утврђивања спорне чињенице!? Стога се питамо на основу чега уопште тужилац тврди да је Предузеће „Сукцес“ непостојеће предузеће а посебно које доказе је понудио на околност да је то предузеће било у својини окр. Суботића!?

 

На околност ко је плаћао спорне цигарете набављене у Македонији и ко је новац за те намене доносио окр. Мирославу Пешићу, на начин тадашњег плаћања цигарета у Предузећу „Македонија-табак“ и могућност да се, без икаквог овлашћења, купе цигарете на име друге фирме, предложено је саслушање сведока Брана Пешевског, из Скопља, ул. Марка Орешковића бр. 76 и Стефана Блажевског, из Скопља, Кеј 13-ти Ноември, Кула 3, приземље, (Фирма „Роско Скок трејд“).

 

Саслушање ових сведока, а посебно сведока Пешевског, је било од изузетног значаја, обзиром на изјаву коју је тај сведок дао и оверио код надлежног нотара у Скопљу дана 4.5.2011. године.

 

 

 

 

У тој изјави сведок Пешевски тврди да је 1996. године био посредник у пословању везаном за извоз цигарета из Македоније у Србију и да је између њега, тадашњег директора „Македоније табак“ (сада пок. Данча Шутуркова) и сада пок. Владимира Бокана, постигнут договор да сведок Пешевски новац Владимира Бокана доноси у „Македонију табак“, да се истим плаћају цигарете за извоз у Србију, с тим да документација о извозу не гласи на фирму Владимира Бокана, већ на друга предузећа из Србије, а посебно на она која већ имају права на увоз цигарета. Тај сведок је изјавио да је на тај начин сачињавана и фиктивна документација која је гласила на Предузеће „Миа“ и на Предузеће „Сукцес“, али да ни у ниједном случају Станко Суботић са куповином тих цигарета није имао никакве везе.

 

Шта више, сведок Бране Пешевски је потврдио да је он лично, у неколико случајева, новац за куповину цигарета, у износима од 200.000 до 1.000.000 ДЕМ, који је добијао од Владимира Бокана, а по његовом налогу, предавао окр. Мирославу Пешићу са којим се налазио у кафани „Чамо“ у Скопљу, да би овај тај исти новац предавао директору
„Македоније табак“, а све у циљу плаћања цигарета за извоз у Србију, с тим да се документација фиктивно сачињавала на друга предузећа, међу којима је и Предузеће „Миа“ из Уба.

 

Исказ тог сведока се поклапа и са исказом самог окр. Пешића, због чега је било нужно непосредно саслушање тог сведока и његово евентуално суочење са окр. Пешићем на наведене околности.

 

Међутим, суд је и те предлоге одбране одбио а да за то није дао никакво образложење.

 

После тога, бранилац окр. Суботића је предложио да се као доказ прочита писана изјава сведока Бране Пешевског, оверена код нотара у Скопљу дана 4.5.2011. године, преведена на српски језик од стране судског тумача за македонски језик, али је суд и тај предлог одбио са несхватљивим образложењем да се ради о изјави која је оверена код нотара стране државе!?

 

Коначно, бранилац окр. Суботића је предложио да се окр. Пешићу презентира фотографија Брана Пешевског и да се окр. Пешић изјасни да ли се ради о лицу које му је, према изјави самог окр. Пешића, у више наврата доносило и предавало новац у некој кафани у Скопљу, којим су плаћане цигарете за извоз у Србију.

 

Међутим, суд је и тај предлог одбио, не дајући за то никакво образложење!

 

Опште је позната чињеница да је 1995. и 1996. године тадашња Југославија била под економским санкцијама међународне заједнице и да је увоз одређених врста робе, међу којима су и цигарете, био ограничен, о чему се детаљно изјаснио и сведок Милорад Вучелић. Стога је одбрана предложила да се од Управе царина или другог надлежног органа, прибави извештај да ли је Предузеће „Миа“ у 1995. и 1996. године, за време економских санкција, подносило захтев за одобрење увоза цигарета у оквиру квота које су биле прописане од стране међународне заједнице, као и извештај да ли је такве захтеве подносило „Предузеће „Сукцес“ а ако јесте ко је у име истог потписивао те захтеве. Ово са разлога што без одобрења тзв. Трипартитне комисије, увоз те врсте робе уопште није био могућ.

 

 

 

 

 

Прибављањем таквог извештаја је са сигурношћу могло да се утврди ко је стајао иза увоза цигарета које су предмет оптужнице. Међутим, и тај предлог одбране је одбијен без икаквог образложења.

 

Из чињеница које су неспорно утврђене у току овог поступка може се закључити да је акција „Мрежа“ окончана још 2003. године, а да је поступак у овом премету покренут тек 2007. године. Стога се поставља питање због чега је МУП предмет држао у фијоци четири године и поред тога што су у извештају акције „Мрежа“ наведена сва осумњичена лица. На ту околност је предложено саслушање сведока:

 

- Душана Михајловића, бившег министра унутрашњих послова;

- Драгана Јочића, који је преузео дужност од Д.М.;

- Зорана Стојковића, тадашњег министра правде;

- Слободана Радовановића, заменика Републичког јавног тужиоца, који је у време покретања кривичног поступка био вршилац дужност Републичког јавног тужиоца;

- Дејана Михајлова, секретара у Влади Војислава Коштунице (на околност због чега је 2010. године, дао изјаву у којој је тврдио да је та Влада и покренула кривични поступак против окривљеног Суботића – што је доказ да је у питању политички процес);

- Снежане Маловић, министарке правде РС, на околност због чега је, уочи главног претреса у овом поступку, дала интервју дневном листу „Блиц“ објављен 25.4.2010. године, о чему ће касније бити више речи;

- Јасне Бабић, новинарке, из Загреба, на околност да су текстови који су о „Дуванској мафији“ објављивани у хрватском недељнику „Национал“ 2001. и 2002. године, наручени од стране Кабинета Војислава Коштунице, тадашњег председника Државне заједнице Србије и Црне Горе, о чему се она изричито изјаснила у интервјуу који је 4.12.2010. године дала ИН телевизији Црне Горе.

 

Све те предлоге одбране, суд је одбио а да за такву одлуку није дао никакво образложење.

 

На околност висине наводно прибављене имовинске користи извршењем кривичног дела које се оптуженима ставља на терет, суд је обавио вештачење преко вештака
Драгана Зечевића који је, после основног налаза и мишљења, у два наврата достављао допунске налазе али да и поред тога, вештачење није обавио до краја и није поступио по налогу који му је суд дао на главном претресу од 14.9.2010. године.

 

Наиме, после првобитно обављеног вештачења, показало се да вештак није извршио обрачун по прописима који су у критичном периоду били на снази, већ на основу погрешних обавештења која је добијао од радника Управе царине.

 

Основна примедба се састојала у томе да је вештак, између осталог, погрешно обрачунао дажбине које су се плаћале по Одлуци о посебној дажбини при увозу пољопривредних производа. Основ за доношење те одлуке је Закон о посебној дажбини при увозу пољопривредних производа („Сл. лист СРЈ бр. 90/94“).

 

У спорном периоду су биле на снази следеће одлуке:

 

1)  Одлука о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа за које се при увозу плаћа посебна дажбина и о висини те дажбине – „Сл. лист СРЈ бр. 36/95“, била на снази од 4.8.1995. до 22.3.1996. године.

 

 

По тој одлуци, зависно од набавне цене и увозних дажбина које је увозник био дужан да плати (о чему ће кансије бити више речи), приликом увоза цигарета плаћале су се посебне дажбине на увоз пољопривредних производа  и то:

 

• до 2,14 динара за цигарете које одговарају квалитету групе лиценцних цигарета из домаће производње;
• до 1,68 дин. за цигарете из групе одговарају квалитету групе „екстра“ домаћих цигарета;
• до 1,02 динара за цигарете које одговарају по квалитету I, II, III или IV групи

 

За све цигарете у том периоду вештак је, независно од квалитета и групе у коју спадају, обрачунао дажбине у износу од по 2,14 динара!

 

2)  Одлука о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа за које се при увозу плаћа посебна дажбина и о висини те дажбине – „Сл. лист СРЈ бр. 13/96“, била на снази од 22.3.1996. до 19.12.1996. године:

 

• до 1,92 динара за „лиценцне“;
• до 1,80 динара за „екстра“ и
• до 1,40 за цигарете I, II, III или IV групе квалитета

 

За све цигарете које су увезене у том периоду вештак је обрачунао дажбине у износу од 3,оо динара по паклици (дажбина у висини од 3,оо динара прописана тек Одлуком бр. 60/96 која се примењује од 20.12.1996. године, тј. која се уопште не може ретроактивно применити!

 

3)  Одлука о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа за које се при увозу плаћа посебна дажбина и о висини те дажбине – „Сл. лист СРЈ бр. 60/96“ била на снази од 20.12.1996. до 13.6.1997. године (не може се уопште применити у овом случају):

 

• до 3,оо дин. за „лиценцне“;
• до 2,80 за „екстра“ и
• до 2,30 динара за цигарете I, II, III или IV групе квалитета

 

Предмет увоза, према оптужници, су следеће цигарете:

 

А) Партнер, ВЕК, Велс (август 1995. године);

Б) Партнер и Лорд (август 1996. године), све увоз из Македоније.

Ц) ЛМ, Бонд и Марлборо (увоз холандским камионима у августу 1996. године).

 

За увоз од 26.7.1996. године ( за „Сукцес“) се уопште и не види о којој врсти цигарета се ради!?

 

Обзиром на горе наведене неспорне чињенице, вештаку су на главном претресу од стране браниоца окр. Суботића, била постављена следећа:

 

 

 

 

 

1) Зна ли који је тип цигарета „Партнер“ био предмет увоза – „Партнер 120 мм“ „Партнер ментол“, „Партнер 85 мм бокс“ или „Партнер 85 мм софт“? Да ли све те цигарете спадају у исту квалитетну групу?

 

2) Да се изјасни којој квалитетној групи припадају понаособ све спорне цигарете?

 

3) Да ли су за све цигарете (без обзира на квалитет) биле прописане исте дажбине? Зашто је тако учинио и посебно зашто је за увоз из августа 1996. године применио Одлуку која је ступила на снагу у децембру те године?

 

4) Које су цигарете увезене на име Предузећа „Сукцес“ 26.7.1996. године и које дажбине је применио у том случају?

 

5) Од свих дажбина које су у то време постојале, које су ишле у буџет Србије а које у буџет СРЈ и у којим износима.

 

Међутим, пошто вештак није могао да се изјасни ни о једном од наведених питања, суд је главни претрес одложио и вештаку наложио да обави допунско вештачење у складу са прописима који су тада били на снази.

 

У наредби суда од 14.9.2010. године, вештаку је наложено да изврши обрачун: 

 

1) свих финансијских дажбина које би биле обрачунате на спорне цигарете на дан 20.8.1996. године и

 

2) да прибави податке о посебним дажбинама на увоз пољопривредних производа као и податке о категоризацији цигарета.

 

У другом допунском налазу и мишљењу од 30.9.2010. године, вештак даје обрачун дажбина не само на дан 20.8.1996. године (како је суд од њега тражио) већ и на дан 1.1.2006. године, што суд од њега није ни тражио.!? Како је вештак дошао до износа неплаћених дажбина на дан 1.1.2006. године, из допунског налаза се не види али се из првобитног налаза види да је користио некакву „ревалоризацију“, која се у кривичном поступку не може применити јер је за квалификацију кривичног дела једино меродаван износ прибављене имовинске користи или евентуалне штете у време извршења дела. „Ревалоризација“ коју је, без икаквог законског основа применио вештак Зечевић, последица је захтева да се у овом поступку што више увећа износ тобоже противправно прибављене користи, не би ли се тиме оправдало незаконито поступање суда у току целог овог поступка.

 

Примедба на допунски налаз се односила на чињеницу да вештак поново није поступио по наредби суда и није утврдио „категоризацију“ цигарета, тј. није
утврдио у коју групу квалитета спадају цигарете које су предмет оптужбе и што није утврдио који су прописи у вези посебних дажбина на увоз пољопривредних производа (у које спадају и цигарете) били на снази у току 1995. и 1996. године, када је увоз вршен.

 

Наиме, у том периоду су примењиване две одлуке о висини посебне дажбине која се плаћа при увозу пољопривредних и прехрамбених производа, о чему је горе било више речи.

 

 

 

Приликом првог налаза вештак је за цео период и за све цигарете погрешно применио дажбине у износу од 3,оо динара, позивајући се на одлуку која у спорном периоду уопште није била на снази. На главном претресу се правдао да је такав податак добио од саме Царине!?

 

У последњем допунском налазу вештак на све цигарете (независно од квалитетне групе) обрачунава посебну дажбину за увоз пољопривредних производа у истом износу од 1,92 динара по паклици цигарета. За такав обрачун вештак, уместо
одлука које су прописивале висину дажбине, користи нов допис Царине од 23.9.2010. године, који му је мејлом упутила извесна Драгана Дубајић, вероватно радница Царине!?

 

Поред тога, вештак није поступио по наредби суда и није утврдио у коју категорију спадају спорне цигарете. Предмет увоза у овом предмету је укупно седам врста цигарета: Партнер, ВЕК, Велс, Лорд, ЛМ, Бонд и Марлборо. Оне не спадају у исту квалитетну групу и самим тим није ни могао бити извршен јединствен обрачун посебне дажбине на све те цигарете. Због тога је суд од вештака наредбом од 14.9.2010. године и тражио да утврди „категоризацију цигарета“ што он није учинио. Иначе, према наведеним одлукама, постоји више врста квалитетних група цигарета: 1) цигарете које одговарају квалитету лиценцних цигарета из домаће производње; 2) цигарете које одговарају квалитету групе екстра домаћих цигарета; 3) цигарете које одговарају по квалитету првој, другој, трећој или четртвој квалитетној групи. О свему томе у налазу вештака нема ни једне речи.

 

Са тих разлога је одбрана у наставку главног претреса ставила нове примедбе на допунски налаз вештака, са предлогом да се обави и вештачење преко вештака пољопривредне струке у погледу утврђивања категорија у коју спадају спорне цигарете јер од тога зависи и висина одговарајућих дажбина.

 

Међутим, иако је било јасно да вештак Зечевић није поступио на налогу суда и да је његов налаз неупотребљив за било какав, а најмање кривични поступак, суд је одустао од даљег саслушања вештака, одбијајући и све остале предлоге одбране за утврђивање горе наведених одлучних чињеница.

 

У међувремену, одбрана је затражила стручну помоћ независних вештака економске струке, уз чију помоћ је дошла до податка да је вештак Зечевић приликом обрачуна висине неплаћених дажбина (како се то оптужницом ставља на терет) потпуно погрешно применио прописе на које се сам позвао, чиме је увећао наводну штету за више десетина милиона немачких марака!?

 

Наиме, приликом обрачуна дажбина које се плаћају приликом увоза цигарета, осим царине, акциза, пореза на промет и слично, вештак је обрачун дажбина по основу увоза пољопривредних производа вршио тако што је износе који су наведени у горе наведеним одлукама о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа, за које се при увозу плаћа посебна дажбина и о висини те дажбине, у целини додавао дажбинама утврђеним по другим основама. Примера ради, за сваку паклицу цигарета (независно од квалитета) вештак је у првом налазу додавао по 2,14 динара за цигарете увезене 1995. године, односно по 3,оо динара за цигарете увезене 1996. године (тај износ за 1996. годину је накнадним вештачењем смањио на 1,92 динара).

 

 

 

 

 

Међутим, у првом ставу наведених одлука је изричито прописано следеће (цитирам):

 

“ Посебна дажбина при увозу пољопривредних и прехрамбених производа плаћа се у износу који представља разлику између износа утврђеног овом одлуком за сваки од тих производа и износа увозне цене домаћег производа увећаног за износ царине и других увозних дажбина“.

 

То другим речима значи да је вештак био дужан да за сваки камион цигарета наведен у оптужници обрачуна набавну цену цигарета, увећан за царинске и друге дажбине, да затим тај износ подели са бројем паклица цигарета и тако дође да цене коштања једне паклице цигарета. Ако је тај износ мањи од износа одређеног Одлуком о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа ..., увозник је био дужан да плати разлику до износа одређеног Одлуком (наравно, зависно од категорије цигарета које увози). Ако је цена коју је увозник плаћао приликом увоза била већа од износа који су утврђени наведеним одлукама, није био дужан да плати ништа. Дакле, посебне дажбине за увоз пољопривредних производа су се плаћале само када су увозне цене мање од оних које су наведене у горе цитираним одлукама.

 

Међутим, уместо да обрачун изврши на начин који је јасно одређен одлукама тадашње Савезне владе, вештак је на сваку паклицу цигарета додавао пун и то максималан износ наведен у одлукама, чиме је износ наводно прибављене имовинске користи увећао за неколико пута!

 

Када се изврши правилан обрачун, у складу са наведеним одлукама, долази се до закључка да за огромну већину предметних цигарета није ни постојала обавеза било каквог плаћања дажбина по основу увоза пољопривредних производа, из једноставног разлога што је цена по једној паклици (набавна вредност плус увозне дажбине) била знатно већа од износа наведеног у тим одлукама. За само пар камиона је набавна цена, са увозним дажбинама, била незнатно нижа од износа наведеног у тим одлукама, али само ако се при томе, супротно наведеним одлукама, занемари квалитет и категорија којој су те цигарете припадале.

 

На основу изложеног морамо да се запитамо да ли је вештак, очигледну а веома грубу грешку, учинио случајно (што би указивало на његову потпуну нестручност за обављање вештачења) или је „грешку“ начинио намерно, не би ли и тиме увећао наводну противправно прибављену корист за неколико десетина милиона марака, као што је то учинио и са несхватљивом „ревалоризацијом“, о којој је горе било више речи!

 

Код таквог стања ствари, немогуће је схватити чиме се суд руководио када је одустао од поновног саслушања вештака Зечевића, иако је било неспорно да вештак није поступио по наредби суда од 14.9.2010. године!?

 

Одбијањем свих доказних предлога , одбрани је ускраћено право из чл. 4 ст. 1 тач. 6 ЗКП-а, из чл. 33 Устава Републике Србије и из чл. 6 ст. 3 (д) Конвенције о људским правима. Ускраћивање права да се испитају сведоци који имају веома значајна сазнања о законитости прибављања доказног материјала који се користи у кривичним списима, сматрамо да је суд већ заузео став о томе да законитост таквих материјала није битна и да ће окривљени у сваком случају бити оглашени кривим. Овакво поступање суда није непристрасно и смарамо да је поново повређено право из чл. 6 ст. 1 Конвенције.

 

 

У прилог таквог закључка иде и невероватна чињеница да се окр. Стеван Бановић налази у притвору већ 3,5 године, са „образложењем“ суда да постоји тобожња опасност од његовог бекства, а све имајући у виду чињеницу да се пре хапшења налазио у
иностранству и да у Србији није био запослен, из чега је суд извео закључак да окр. Бановић нема економски интерес да остане Србији, те да због тога, за случај исласка на слободу, постојала опасност од његовог бекства!?

 

Указујемо суду да је оптужени Стеван Бановић у притвору од дана 23.04.2008. године, те да је у свим досадашњим решењима о продужењу притвора, везано за разлог из чл. 142 ст. 1 тач. 1 ЗКП-а, суд увек наводио , односно понављао идентичне разлоге.

 

Суд је у свим досадашњим решењима о продужењу притвора окр. Бановићу пропустио оценити да ли је притвор једина мера којом се могло обезбедити присуство оптуженог у овом кривичном поступку или је то било могуће постићи и неком блажом
мером. Оваквим поступањем суда учињена је повреда одредаба чл. 141 ЗКП и повреда права оптуженог загарантована чл.20 и 31 Устава Републике Србије.

 

Уставом је утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, а сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права  и пракси Европског суда за људска права, Стога је Уставни суд у одлуци Уж.бр. 2356/10 од 21.1.2010. године, нашао да је арбитрерно
лишење слободе постоји онда када надлежни орган не образлаже на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о притвору.

 

Према правном ставу Уставног суда, пропустом судова да без ваљаног  образложења  и  индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаности, нужности и примерености даљег задржавања у притвору, повређује се уставно право на ограничено трајање притвора  ( Одлука Уставног суда Уж-1429/2008, од 16.07.2009. године ).

 

Притвор, као мера одузимања основног права на личну слободу, у поступку пре правоснажне судске пресуде о кривици, у којем још у целости важи уставна претпоставка невиности, није казна нити се за лице које се налази у притвору сме претворити у казну, па с тога Закон допушта одређивање притвора само у случају у којем постоји висок степен вероватноће утврђења кривице и изрицања казне, те начелно само у циљу обезебеђења покретања и спровођења кривичног поступка.

 

Када се, при томе, има у виду чињеница да су и сви остали окривљени (изузев окр. Пешића) у овом предмету, који су суду били доступни, били у притвору најмање по годину дана, лако се може извести закључак да суд од самог почетка поступка није ни помишљао на могућност доношења ослобађајуће пресуде, независно од доказа које је у току поступка тек требало извести!

 

Када се имају у виду све горе наведене неспорне чињенице, поставља се питање како је уопште могуће да суд у једном поступку учини такве грубе повреде поступка и оптуженог Суботића лиши свих права на одбрану у кривичном поступку, која су му гарантована Уставом, међународним конвенцијама и Закоником о кривичном поступку? А оптуженог Бановића, вишегодишњим а неоснованим држањем у притвору, лишава права која су му гарантована Уставом РС.

 

 

 

У чему леже разлози суда да, у сред главног претреса, изненада одустане од извођење доказа које је пре тога сам одредио и њихово извођење започео, да на истом главном претресу одбије све предлоге одбране и, без икакве претходне најаве, одмах пређе на завршну реч!? Како је, при томе, од свих учесника у овом поступку, само заменик јавног тужиоца могао да „предвиди“  да ће суд поступити на такав начин, па је имао већ припремљену завршну реч, иако се ради о сложеном предмету, у којем је оптужено 15 лица и у којем поступак траје више од четири године?

 

Разлоге за такво суђење можемо тражити у две чињенице:

 

1) у вишегодишњој дифамацији Станка Суботића у медијима Србије, Хрватске и Црне Горе, која је очигледно организована од стране истих оних лица која стоје иза покретања овог поступка, чија је намера била да се у јавности (а и у очима суда) Станко Суботић прикаже као окорели криминалац повезан са извршењем најтежих кривичних дела
(убистaва, трговине дрогом, финансијским малверзацијама и слично) за кога, уместо начела о претпоставци невиности, важи начело о претпоставци кривице, те стога није ни потребно посебно доказивати да је крив за извршење дела које му је овде стављено на терет и

 

2)  у нескривеном притиску извршне власти на суд, од којег се очигледно тражи да што пре, по скраћеном поступку, без обзира на садржину изведених доказа, донесе осуђујућу пресуду у овом предмету.

 

Доказ за такав закључак налазимо у невероватном броју негативних чланака који су о окр. Суботићу објављени у периоду од 2007. до 2011. године. Најпознатији светски претраживач „Google“ садржи чак 55.300 чланака на задате речи „Станко Суботић убиство“ и апсолутно су сви релевантни чланци у негативном контексту који доприносе дифамацији окр. Суботића, доводећи га у везу са појединим нарученим ликвидацијама у Србији, Црној Гори и Хрватској, независно од тога што се против њега не води ни један једини кривични поступак за било које од тих извршених кривичних дела.

 

Да све не би остало само на писању медија, потрудили су се представници претходне и садашње власти, који су у многобројним интервјуима полазили од произвољне претпоставке да је Станко Суботић криминалац, чиме су суду јасно стављали до знања да од њега очекују само осуђујућу пресуду.

 

Дана 25.04.2010.године, уочи наставка суђења у овом предмету, министарка правде Републике Србије, је у дневном листу “Блиц”  дала интервју новинарки Ирени Радисављевић. На другој и трећој страни наведеног дневног листа објављен је поднаслов следеће садржине (цитирам): “ Дисквалификујући председницу Врховног суда, СНС (Српска напредна странка, која је опозиција актуелној власти којој припада министарка) жели да прибави јефтине политичке поене неизабраних судија и тужилаца. Шаље се јасна порука да Шарићи, Суботићи и остали могу мирно да спавају ако та странка евентуално дође на власт.”

 

У интервјуу је министарка Маловић, у оквиру одговора на једно од питања изјавила следеће: “Знате, када кажете председница Врховног суда је мафијашица, министарка правде такође, а то су људи који стоје на бранику борбе против организованог
криминала, онда сте јасно послали поруку свима да Шарићи, Суботићи и остали могу мирно да спавају када СНС евентуално дође на власт”. Под речју “Суботићи” министарка Маловић очигледно мисли на овде оптуженог Станка Суботића.

 

 

Због наведене изјаве министарке правде, окр. Суботић је поднео уставну жалбу Уставном суду Србије. Снежана Маловић је наведени интервју дала у функцији министаке правде. Њене изјаве нису биле њено приватно мишљење већ став највишег државног органа извршне власти чија надлежност је правосуђе. Снежана Маловић је као министака правде истовремено и члан Високог савета судства који одлучује о избору, разрешењу и напредовању судија. Она је ту функцију вршила и 2009. године када је председница овог већа Милена Рашић изабрана за судију Апелационог суда а чланица већа Биљана Синановић за судију Врховног касационог суда.

 

Наведени део њене изјаве садржи следеће констатације, смернице и идеје:

 

а) ако дође до промене власти у Србији, што би, по мишљењу министарке, било лоше, тада ће Станко Суботић бити ослобођен за дело које му се ставља на терет;

 

б) ако не дође до промене власти, тада ће Станко Суботић бити осуђен;

 

ц) Станко Суботић је симбол организованог криминала у Србији  (зато је његово име употребљено као генерички синоним за злочинце);

 

д) министарка правде очекује да суд који суди, осуди Станка Суботића;

 

е) уколико суд, пак, не осуди Станка Суботића, тада то није суд који се бори против организованог криминала и у служби је политичких партија које желе да дођу на власт, а то би за Србију било лоше и

 

ф) Станко Суботић је или повезан или је исти као “Шарић” који је оптужен као организатор криминалне групе за шверц 2,5 тона кокаина.

 

Министарка правде, Снежана Маловић, до данас није демантовала нити тражила исправку било ког дела наведеног интервјуа. Кривичним закоником је као кривично дело које се гони по службеној дужности прописано и “Недозвољено јавно коментарисање судских поступака” (чл. 336 а) које гласи: “Ко за време трајања поступка пред судом, а пре доношења правоснажне судске одлуке, у намери да повреди претпоставку невиности или независности суда, даје јавне изјаве у средствима јавног информисања, казниће се затвором до шест месеци и новчаном казном”.

 

Закон о уређењу судова (чл. 6 ст. 1) прописује: “Забрањено је коришћење јавног положаја, средстава јавног обавештавања и било које јавно иступање којим се непримерено утиче на ток и исход судског поступка”.

 

Основна начела УН о независности судства (тач. 2 и 4) прописују:

 

“Судство решава изнесене случајеве... без икаквих... недостојних утицаја, подстицаја, притисака, претњи или уплитања, посредних или непосредних, било од кога и из било којих разлога”

 

“Не сме бити никаквог неодговарајућег или неоправданог уплитања у судски поступак...”

 

 

 

 

Пракса Европског суда за људска права је недвосмислена да наведено коментарисање текућег судског поступа представља повреду претпоставке невиности: “Суд (Европски суд за људска права) подсећа да ће претпоставка невиности по члану 6 ст. 2 бити повређена ако судска одлука или, чак изјава званичника која се односи на лице које је оптужено за кривично дело, одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд или званичник у питању сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране самог суда неизбежно прекршити наведену претпоставку.

 

Из свега наведеног сматрамо да је радњом Министарства правде Републике Србије - министарке правде, Снежане Маловић, повређено право окр. Станка Суботића на правично суђење тј. право на претпоставку невиности из чл. 6 ст. 2 Конвенције.

 

Уставном жалбом је предложено да Уставни суд Републике Србије узме у обзир и друге чињенице, а то је да је наведена изјава министарке правде дата у склопу веома широке медијске кампање која је против окр. Суботића интензивирано вођена од маја 2009. Чињеница је да се против Станка Суботића води само један кривични поступак и то због наводно неплаћених дажбина за увезене цигарете 1995. и 1996.године, али је јавност преко бројних новинара, политичара, функционера и пословних људи, који су учествовали у овој кампањи, уверена да је Станко Суботић крив, не само за дело за које му се суди, већ и за читав низ других тежих кривичних дела, од убистава до продаје дроге, са којима нема никакве везе и у вези којих против њега никада није покренут било какав поступак.

 

У дневном лицу Блиц од 5.6.2011. године објављен је интервју са Слободаном Хоменом, државним секретаром у Министарству правде РС, под насловом „Чишћење закона од термина из социјалистичког периода“. У том интервјуу Слободан Хомен, коначно, признаје оно што браниоци Станка Суботића већ четири године, колико се против њега води овај поступак, покушавају да докажу.

 

Наиме, Слободан Хомен у том тексту наводи да је кривично дело злоупотребе службеног положаја у приватној фирми „наслеђе социјалистичке правне традиције“ и да је познато као „каучук кривично дело које се широко тумачи и које у поступцима може да се злоупотреби“! Шта више, исправно констатује Хомен, „неретко се долазило у апсурдну ситуацију да се неко гони за злоупотребу службеног положаја у приватној фирми“, што је иначе, неспорно, случај и са поступком који се води против окр. Суботића.

 

Међутим, и поред свега тога, Слободан Хомен наводи да је проблем да се то дело „избаци из нашег законодавства јер би сви поступци који се воде за ово дело пали у воду“! Иако истиче да се ове године у Србији води 850 таквих поступака, Слободан Хомен првенствено мисли на поступак који се води против Станка Суботића, чије име од свих 850 оптужених лица у Србији, у том тексту једино наводи, тврдећи како баш због тога
Швајцарска није прихватила захтев Србије за изручење Суботића, чиме прећутно и сам признаје да Суботић никада није ни био у бекству, јер је годинама пре покретања поступка живео у Швајцарској, на адреси на којој и сада живи.

 

Дакле, и поред тога што је Станко Суботић оптужен за „каучук“ кривично дело које је „наслеђе социјалистичке правне традиције“, које се широко тумачи и које може да се злоупотреби (што је овде очигледно и учињено), Слободан Хомен сматра да је нужно да се



брисање спорног кривичног дела из нашег законодавства одложи за три године, док се кривични поступак против Станка Суботића (и осталих 849 анонимних оптужених) не оконча!

 

Није спорно да је један од услова да Србија добије статус кандидата за чланство у Европској унији и тај да своје законодавство усклади са законодавством ЕУ, што подразумева и брисање кривичног дела злоупотребе службеног положаја из Кривичног законика. Стога се поставља питање како то Слободан Хомен и његови истомишљеници очекују да Србија до краја године добије статус кандидата а да спорно кривично дело буде брисано из КЗ тек за три године? Решење које нуди је следеће: то ће кривично дело „остати формално у КЗ док се не заврше поменути поступци“!? Државни секретар даље објашњава како је то, уопште могуће, и шта то конкретно значи, па тврди да ће у свему томе „значајну
улогу имати Републичко тужилаштво које би, после усвајања измена и допуна КЗ ове јесени, издало обавезно упутство да се нико више не гони за злоупотребу службеног положаја“!

 

Другим речима, кривично дело злоупотребе службеног положаја треба у КЗ да остане само док Станко Суботић не буде осуђен! До тада сви остали могу таква дела да врше колико год хоће, без бојазни да ће за исто бити гоњени, јер ће исто у Кривичном законику за све њих постојати само  „формално“. То им државни секретар гарантује јер он већ сада зна какво ће „независно“ Републичко тужилаштво „обавезно упутство“ донети после усвајања измена КЗ.

 

Суштина интервјуа Слободана Хомена најбоље објашњава и изненадну журбу коју је последњих месеци показао овај суд, која се огледа не само у чињеници да је главне претресе заказивао сваких 15 дана, већ и у томе да је непосредно после тог интервјуа, напречац, одлучио да заврши доказни поступак, одбијајући све предлоге одбране па чак  одустајући и од извођења доказа које је сам одредио.

 

На напред наведени начин окр. Суботићу су повређени сви елементи који чине претпоставку невиности, као међународни правни стандард. Под тим се подразумева да би морали бити испуњени следећи услови, који у овом поступку очигледно нису били испуњени:

 

- да судије морају током поступка бити непристрасне и неопредељене, лишене предрасуда и предубеђења;

 

- да нико не може бити сматран кривим ако претходно није био правноснажно осуђен у складу са законом и у фер спроведеној судској процедури;

 

- да нико не сме бити стављен у положај да доказује своју невиност;

 

- да у случају сумње пресуда мора бити донета у корист оптуженог;

 

- да мора бити обезбеђена заштита репутације човека пре суђења;

 

- да мора имати заштиту од стигматизације, не само у кривичном поступку него и изван њега;

- да терет доказивања лежи на тужиоцу, тако да ослобађање од оптужбе не сме зависити од доказа о невиности;

 

 

 

- да сумња, када се не може избећи, не сме потицати из предрасуде о кривици и на тај начин опредељивати судију за одлуку.

 

У току главног претреса бранилац Станка Суботића је указао суду да је веће које суди у овом предмету непрописно састављено, чиме је суд учинио апсолутно битну повреду ЗКП-а предвиђену у чл. 368 ст. 1 тач. 1 ЗКП-а.

 

Према сазнањима одбране, чланица судског већа у овом предмету, судија Биљане Синановић је, иако судија Врховног касациног суда, упућена на рад у Посебно одељење Вишег суда у Београду на период од годину дана. Председница већа, судија Милена Рашић је, као судија Апелационог суда, такође упућена у исти суд такоже на период од годину дана.

 

Према чл. 20 Закона о судијама, судија може бити упућен на рад у други суд исте врсте и истог или непосредно нижег степена најдуже годину дана. Виши суд у односу на Врховни касациони суд није непосредно нижи, већ је  је два степена нижи, што јасно произлази и из Закона о уређењу судова.

 

Одредбом чл. 13 ст. 5 Закона о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала , корупције и других посебно тешких кривичних дела, наведено је да изузетно од одредаба Закона о судијама,  Високи савет судства може упутити судију из другог суда у Посебно одељење Вишег суда на време од 6 година. Ако би се овим подразумевало да се може упутити и судија  који је у два или три степена вишем суду, тада је било неопходно судију Врховног касационог суда упутити у Посебно одељење Вишег суда на период од 6 година.

 

С друге стране, ни председница већа Милена Рашић, као судија Апелационог суда, није упућена на рад у Посебно одељење Вишег суда на период од шест година, већ не период од годину дана, чиме је и у њеном случају била ицрпљена могућност да новом одлуком буде поново упућена на рад у нижи суд.

 

Из овога произилази да су од три члана већа, председница и једна чланица већа у противзаконитом статусу. Имајући у виду да је у чл. 1 ЗКП прописано да тај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција, под условима које предвиђа кривични закон и на основу законитог поступка, то се основано поставља питање да ли окр. Суботић може имати поверење да ће ово, непрописно састављено веће, обезбедтити испуњење основног начела из чл. 1 ЗКП. 

 

Имајући у виду све те чињенице, бранилац окр. Суботића је предложио да суд уз захтев и пристанак судије, поново састави веће, тако што ће у ово веће бити распоређен други судија, што је веће одбило да учини.

 

После тога, бранилац окр. Суботића је затражио изузеће судије Биљане Синановић.  Истовремено је тражио и изузеће вршиоца функције председника Вишег суда у Београду Драгољуба Албијанића, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду, Радмиле Дичић Драгичевић и  председнице Врховног касационог суда, Нате Месаровић.

 

 

 

 

Ово са разлога што се вршилац функције председника Вишег суда сагласио са противзаконитом одлуком Високог савета судства, а вршилац функције председника  Апелационог суда у Београду је са таквом одлуком упозната и по праву надзора над нижим судом требала је затражити доношење законите одлуке. Коначно, постоје разлози и за изузеће председнице Врховног касационог суда, јер је одлуку донео Високи савет судства чији је председник истовремено  и председник Врховног касационог суда.

 

Међутим, о захтеву за изузеће није одлучила Општа седница Врховног касационог суда, како је то захтевано, већ је захтев, решењем одбацио Вршилац функције Председника Вишег суда у Београду, ускраћујући браниоцу и право жалбе против тог решења! То решење је донето противзаконито јер према чл. 43 ст. 5 ЗКП, решење којим се захтев одбацује, од отварања заседања може донети само веће. Заседање је било отворено на дан када је поднет захтев за изузеће судија Милене Рашић и Биљане Синановић, па је захтев,  
уколико је за то постојао било који законски разлог,  могло одбацити само веће, а не вршилац фунције председника суда који може захтев одбацити само у ситуацији када није отворено заседање".

 

Код свега изнетог поставља се основано питање да ли је могуће да непрописно састављен суд, после тако грубих повреда поступка, после ускраћивања свих права окр. Суботића на одбрану у овом поступку и после очигледно непотпуно утврђеног чињеничног стања, донесе правилну и закониту а истовремено осуђујућу пресуду? Убеђен сам да није.

 

Са тих разлога предлажем да суд окр. Суботића ослободи оптужбе за кривично дело које му је стављено на терет, да му укине притвор и опозове наредбу за издавање потернице.

У Београду, 12.9.2011.                           Бранилац окр. Станка Суботића

 

                                   Предраг Марић, адвокат